Zora

3 О Р А

119

виједао, било их је, који су цркве ограбили, који су убили човјека, али за такве, који мрзе цара нијесам прије чуо. Максим не рече ништа. — Сине мој, поштујеш ли свог оца? — Не, рече тихо Максим. — Не ? понови игуман, коракну натраг и прекрсти се. Ти не волиш цара ? Не поштујеш оца? Онда, ко си ти ? — Ја — рече млади опричник — ја сам Максим Скуратов, син Маљутин. — Син Маљутин ? — Јест, рече Максим и зајеца. Игуман ништа не рече. Он стајаше тужно пред Максимом. Свети ликови их непомично гледаху. Грјешници на икони Страшнога Суда очајно дизаху руке к небу. Бјеше тишина, само се чуло Максимово јецање, испод свода ластино цвркутање и изријетка каква ријеч из молитве, коју игуман читаше у себи. — Сине мој — рече старац — исповиједи ми све по реду, не таји ништа од мене, како си омрзнуо цара? Максим му исприча о животу у Слободи, о пошљедњем разговору са оцем, и о своме одласку. Он је причао полако, застајући, и прибирајући мисли, да не би што заборавио или утајио пред игуманом. Кад сврши обори очи, за дуго их не смједе дигнути на старца, и тако очекиваше пресуду. — Јеси ли ми све казао ? Да нема још што на твојој души? Да. нијеси смишљао, да учиниш какво зло цару и светој Русији ? Максимове се очи засвијетлише. — Оче мој, прије бих дао, да ми се глава одсијече, него да пожелим зла мојој отаџбини. Ја сам крив у мржњи према цару, али не у издаји ! Игуман му метну епитрахиљ на главу. — Очишћа се раб Божји Максим рече он — праштајући му се сви вољни и невољни гријеси. Нека тиха радост обузе Максима.

— Сине мој — рече игуман — твоја те исповијед очистила. Света те црква не криви, што си побјегао из Слободе. Од саблазни треба бјежати. Чувај се ти људске ласке. Чувај се примјера кнеза Курбекога, који је постао ђаволов слуга. — Мора да смо много грјешни продужи старац — док је Бог послао овако тешке за нас прилике. Али то није наше, да осуђивамо Његова света дјела. Кад нам Бог иошаље глад и друге невоље, шта нам остаје, него да се молимо и њему покоравамо. Тако и сада, над нама је немилостив цар, грозан. — Не знамо, зашто нас мучи и губи, само знамо, да га је Бог послао, па ваља да смо покорни не цару Ивану Васиљевићу, него светој вољи Онога, који га је нама послао. Сјетимо се оне изреке; „Кад је која земља права пред Богом, он им даје цара праведна и сваку благодат ; ако је која земља Богу згријешила, он им даје неправедна цара и свако зло!" Остани код нас, сине мој. Кад дође врије.ме да нас оставиш, ми ћемо се молити, нека те Милостиви на свакоме кораку пази. А сада — продужи добродушно игуман, скидајући епитрахиљ — сада ћемо у трпезарију. Иза духовне хране треба мало и тјелесне. Имамо изврсне штуке, а напићемо се и слаткога меда у здравље царево и високопресвјештенога владике. Њих се двојица у пријатноме разговору упутише у трпезарију. Глава XXIII.

Манастирски живот бјеше једноставан и тих. У слободно вријеме неки калуђери скупљаху траву за лијекова, неки се забављаху цртањем или изрезиваху од дрвета крсгове и иконе. Максим их је заволио па и не осјети, како му у тој тишини прође недјеља дана. Морао се кренути на пут. Још у Слободи чуо је он, да су Татари напали на рјазјанске земље, па је одавна пожелио, да притече