Zora

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 25

Алија то одмах уради и вила му рече: „Е, побратиме, хајде ону велику стијену подигни." Алија дође до стијене. Видјевши да би и двадесет људи имало посла, док би је с мјеста помакло, а камо ли дигло, прихвати за стијену и покуша да је дигне и збиља је подигне. На то му вила опет проговори и позове га, да још једном њезиног млијека подоји и Алија то учини. Вила му заповједи да опет стијену дигне и да је баци. Алијаје послуша и дигавше огромну стијену бацн је. Вила му рече да је сада добро."

Ето, како је Ђерзелез-Алија, по народном вјеровању, постао великим јунаком, а то је таман оно исто што народно предање вели и за Краљевића Марка. Исто тако дошао је и до добра коња. Вила му је казала да првог пазарног дана изађе на ат-мејдан и да ће тамо наићи на некакву шугаву доратасту кобилу и под њом доратасто ждријебе. Рекла му је, да је купи заједно са ждрјебетом, па да чува и његује малог коња док не буде за јахање. Овај коњчић, одгојен ностао је чувеви „доро" Ђерзелез-Алије.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

_ДАМ

њ

ИЦКИЈЕВИЋ /(1798 — 1855) — Јован Дучић —

урни таласи француске револуциЈе, Ш^који на овештале форме друштвеног и државног живота европских народа проширише таласе опће ренесансе, освајају већ с првим данима Деветнаестог Вијека земљишта мећу Словенима на европском сјевероистоку, у Русији и Пољској. Послије трагичне пропасти пољске краљевине, друштво пољско губи пред зрацима револуцијског сунца свој дотадањи колорит: нови вијек подиже у Пољској тријумф демокрације, а у разбијене редове аристократских сталежај^уноси превласт сталежај без грбова и предања. Литература пољска окована дотле укоченим старинским облицима, нарочито појезија народна, потиснута класицизмом и ученим формализмом, јавља се опет над рушевинама оних литерарних дјела, која бјеху никла у СФери аристократског живота. Геније народни пробуђен опћим препорођајем, јавља се озарен и свијетао у ноћи у којој бјеше утонула несрећна и саломљена краљевина Великог Болеслава. Он литератури пољској прокламује први превласт духа и талента над обијесним деспотизмом сталежа.

Ова реформација стоји у везп са именом Адама Мицкијевића. Пушкин у Русији, Мицкијевић у Пољској стоје на челу обрту књижевног стања у својим отаџбинама. Удио првог бјеше да у бездушно и укочено тијело дотадање руске пјесме унесе прави крвоток и нерве појезије, да унесе у реторику, красноријечје и декламаторско философисање сувремене руске појезије, неафектирано осјећање и искреност појезије народне; од језика своје отаџбине да први он покаже праву подобност једног језика за појезију, са потпуном акустичношћу, симфонијом и елеганцијом^ свога стиха. Удио другог, удио Мицкијевића, значи то исто за појезију пољску. Његов појав значи за Пољаке у толико више него Пушкинов у Русији, што он пада у дане очајања, дане народне туге за државном пропашћу. Његова пјесма постаје уз то једна потреба уцвијељеној и очајној души родољубиве Пољске, она постаје мелемом... Мицкијевићева је Лира пророчки глас љепших дана и вјере у будућност; његова Муза постаје видарица дубоких рана раскомадане отаџбине. 4