Zora

Стр. 24

3 0 Р А

Бр. I.

Остави ми добра коња мога Та да си ми јуче побјегао, Данас би те жива ухватио . . Секула се препадне, остави коња и загребе и једва жив умакне. Овај јунак, што је хтио погубити Секулу, није нико други но Ђерзелез-Алија. Према овој пјесми ми налазимо Ђерзелеза на Дунаву. А из осталих пјесама непрестано га видимо гдје има посла са Змај-Деспотом Вуком. Вук м}г је или побратим или с њиме дијели мегдане. Пз свега излази, по предању, да је Ђерзелез-Алија сувременик Змај-Деспота Вука. 2. Шта тзели народно предање о јунаштпу Ђерзелез-Алије ? — У поменутим пјесмама, особито у оним, које су по свом постанку из Босне, Ђерзелез је већи јунак од Старине Новака, Дели-Радивоја, Новаковић Грује и Бановић Секула. А, богме, и Краљевић Марко помало га се прибојава! Откуд оволико јунаштво у овога Мухамедовског јунака? Народно причање о постанку његовог јунаштва прича готово исто оно, што прича и за јунаштво Краљевића Марка. Коста Херман, међу осталим причањима о Ђерзелез-Алији, забиљежио је и како је Ђерзелез постао јуначан. Ево тог причања: „Алија једно јутро подранио, као што му је обичајно било, да се од дјеце и њиховог напаствовања уклони и пође с коњима у дрва, по прилици у Вучју луку. Љетно сунце било је повисоко изашло и своје вруће траке на земљу и свакојако биље спустило. Алија свеже коње за неко дрво и пође тражити сухијех дрва, да за товар приготовп. Ходајући по шуми, бијаше у дубоке мисли зашао п тако се снуждио, да би га кап кише убила. Мисли му бијаху то: .ДНто ћу јадник да од живота радим ? Остах жељан бијелога свијета! Ова несрећна ћела ухватила ме се, која ми је узрок ове моје несреће; од дјеце се не смијем на бијели дан помолити, свако је од мене јаче. Али ипак нијесу, ја бих могао и био бих кадар

по које истући, ама се бојим више напасти: ни у козијем рогу не бих могао од њих у миру остати, јер би ме наново спопали. Али види муке, већ и од мене старијих имаде, који ми вичу „ћело"; па кад би ми за руком пошло, да се, ма из које руке било дјеце ријешим — од великијех се не може мировати. Ништа им не смијем, ни ријечи проговорити, јер од мене су и јачи и већи. Е кад би драги Бог наредио, па кад бих био јак и јунак, да се с њима окушам, тадај би ми срце задовољно било." „У тој мисли у којој бијаше, пође даље кроз шуму; наједном се нешто забезекне, чујући у пустој шуми дјетињи глас, али тек рођена. Пође онамо, одакле је плач чуо, кад на велико чудо опази у трави јако рођено дијете, у којег бијаше сунце упекло. Алија се не умједе домислити, одаклен то дијете у пустој шуми само без матере. Наједном се нешто сјети и одсијече сирову грану од јеле, први пут сирову, и пободе је крај дјетета, те га заклони од сунчане жеге и оставивши га у хладу, оде сјећи дрва. Није неколико пута сјекиром ударио о суху кладу, која је лежала близу дјетета, док на једном занази једну жену у бијелом плашту пред собом. Алија је смотри, и учини му се са свијем необична мимо људску прилику: косе јој бијаху прекриле леђа и на земљу пале, у лицу бијаше веома лијепа и бијела. Алија се преплаши, видећи такову жену у пустој шуми и не знаде, шта да чини. Жена му проговори: „Јеси ли ти онај, који си над мојим дјететом хлад начинио?" Алија одговори: „Јесам", а она га упита: „За што?" „За то да га сунце не опали." Жена му рече, да иште за ту услугу, што га је воља и да ће му она све учинити, што год заиште. Он је запита: „Ко си ти?" Она му одговори да је вила. Алија рече: „Ја бих најволио, да будем јак и јунак да ме нико савладати не може, и да ми је добар коњ." Она му на то рече да је подоји, и потеже бијелу велику сису.