Zora
4
Бр. 1.
3 0 Р А
Стр. 25
П И С М А
ДЖенева, атуста 1899. руже, пишем ти према једном ружичастом зрачку који се одбио од бијеле капе Монбланове и пао на мој сто. Под мојим је прозорима права женевска гунгула — у гомилама се носи свијет према језеру. Вечерас је илуминација. Поред стотина крупних електричних свјетиљака, језеро ће да нрска у разним водоскоцима. Изводиће се умјетни стубови воде освјетљавани са свима спектровим бојама. Гомиле се журе тамо. Они са тротоара потискују се на пут, а гомиле са пута враћају их натраг на тротоар. Жагор, парфим, смијех, звиждање трамваја, звонења аутомобила и бисиклиста, омнибуса са грдним прапорцима, нјесма неких талијанских пјевача са мандолинама и са оном познатом старом наполитанском мелодијом: „Јамбо, јамбо, трала-ла-ла-ла..." и тако даље, све је то сливено у један хаос, којему може да буде само једно име — вече у Женеви... На небу вечерња свјетлост. Одбила се од ледених дворана у којима борави Монблан и зеленог скелета у којем је огрнут Салев и просула се по мојој соби, овдје, високо на петом спрату — (још спрат па на небо !). Мирише вјетрић што ћарлија одоздо од Бастијона и однекуд из фантастичних вртова какве аристократске виле којег Америчанина или Енглеза. У даљини језеро или Јура... Језеро са његовим чистим огледалом и промјенљивим колоритом : у даљини се шири у тамним пругама, затим у модрим и руменим па онда љубичастим и плаветним, а пред нама се разлива у зелену, потпуно зелену пучину. Висока и сура Јура изгледа као црна риба чији је хрбат у каменим перајама а реп и глава у недогледима. По тој исполинској риби овдје ондје прамење магле, које се цакли као љуске и пераја. На хрбату Јуре коначе и одмарају се облаци који пролазе од Савоје и путују према Пијемонту. У побочној соби до мене жагор. Моје се комшије спремају на језеро. Интересантан триФолијум: господин, госпођа и госпођица. Издалека изгледају као број 101. Госпођа округла и без грла и врата, госпођица и госпадин као број 1 са страна. Направила пх по цијелом изгледу нестрпљивим она хука и жагор који долажаше испод наших прозора и спратова, далеко
одоздо са наше планете. Узмували се да не задоцне. Овај је свијет манит за провађањем. Женева је чисто француско мјесто па ма колико тежила за козмополитством. Стога је примјенљива овдје ријеч једног француза: ^'апгавег с'ев4 ип то1; Лгапдахв — а ријеч „провађање" рођена је одиста међ овим Французима. По 35.000 франака умјели су да троше за једну илуминацију на свом језеру. Непојетични су као Ескимљани, станују многи по пансијонима као Американци, али су занесени за музиком, кортежима и шаренилом као дјеца. Јуче се сретох са читавом компанијом војника са огромним капама, старинским одијелом, оружјем и добошем; то је друштво старих гренадира које чува помен своје давнашње народне швајцарске војске, и које слављаше јубилеум. Ја ти пак довршујем сад ово прво писмо са обала вјечно лазурног Лемана, поред жагора и звиждања који долази далеко одоздо испод мојих прозора уз: Јамбо, јамбо, трала-ла-ла... Наглим, јер бих да се спустим и да се иредам оној свјетини која као ријека отиче према језеру. 0, ја тако уживам у оном плаветном и никад непомућеном базену. Многе вечери проводим на једној каменој клупи, док мимо мене пролазе по сјенци тајанствени и сумњиви парови — тамо на оном дугом калдрмисаном језику, који се пружио далеко у језеро, на језику на ком се налази свјетиљка сасвојим оком које мијења своје разнобојне зенице и свјетлуца лађама које тутње језером долазећи далеко од Монтреа и Лозане... На тој клупи ваварава сном и маштање мрмор леманских таласића мој слух, моје з'хо, које дотле тако дуго бјеше свикло на хуктање и падање наше Неретве, оне плаве хидре која вијуга кроз литице као тражећи и завирујући у сваку пећину гдје да униђе. Дивно је ово језеро као сан под ружама. Нестално је и невјерно, немирно и са промјенама наглим као у срцу дјевојчета које први пут љуби. По његовој плаветној простирци непрестано стоје једрила као огромни галебови које носи талас док спавају. На ове обале долазе заљубљени парови из бијела свијета да проснивају на њима прве и најмилије ноћи; долазе нотабилитети из најдаљих крајева, јер Женеваје најподеснији