Zora

Стр. 372

3 0 Р А

Бр. XI.

— Сретно, сретно! — завикаше сви иа кад се обредише још једном здравицом и исиише по каву, весели просци, кренуше се Ристиној кући. Јово је шутио; био је блијед као да му је неко срце ишчупао па га боли. Он више ништа нема, он је све изгубио... * * * Ристо прионуо за рад. Чим зора а он на посао. Што су друге калФе свршавале за два дана, он за дан и по. Хоће момак да што више заради, да кућу спреми, да сватове угости. А мајстору мило што је таки Ристо па га боље и пази него ли друге. Уза Ристу сједио је обично Јово и радио, ал од просидбе ту Јове нема, његово је мјесто празно. Слао и поручивао по-њ мајстор, но он не долази. Забио се момак у механу па и не излази... Тешко Ристи, жао му Јове, жао му друга, жалије му га од рођеног брата... Та он погађа шта је Јови, он се сјећа оних ријечи Јовиних у Тутиној изби и сад му је све јасно. Боли га, живо га срце боли. Тражи Јову ал њега ниђе, он се крије и неће да види Ристу. Г1ротекла и три мјесеца а Јово не долази, он је посто прави бекрија и не излази из механе. Тто је имао убио у главу а сад продаје и ствари из куће, које су му иза мајке остале. Чак неки га почели називати, ваљда из сажалења, „црни", „јадни" Јово. Још мјесец дана ето јесени, ето Ристиних сватова, ето пјесме и весеља. Ал ђе је среће ту је и несреће: Ударила по Мостару наква „врућица". Јутрос чојек устао здрав а у вечер оборило га... Гори, бунца а до осам дана а њега носе... Ристо кидисао за послом — угрио се, па му лијепо вратне жиле набрекле. Јесењи вјетар пуше кроз пенџер

па га хлади а Ристи чисто мило, угодно му; а кад је у вечер кући дошао а он — на постељу. Гори као ватра; запалило се чело па све пара избија... Бунца — говори на јабану, зове, спомиње Јову, Мару, па све тако... Не прође ни осам дана а мајка закука за Ристом. Лијепо га нешто удави, па ето ти! Вас Мостар чуо за смрт Ристину па некако чуо и Јово. Он одавна није био тријезан ал сад знадијаше све. Ристо умро а он се није с њиме ни опростио, он га није ни једанпут обишао. Та помисао још већма га загуши — он поче плакати ко малено дијете и диже се па право Ристиној кући а кад чу нарицање Ристине мајке, он се лијепо скамени. Мати Ристина угледала Јову, па га зове да види мртвог друга. Јово пао па љуби Ристу, љуби га у чело, уста, у лице. Моли га да му опрости што се није с њиме халалио. Звона зазвонише и спровод крену... Тамо на Суходолинско гробље сахранисмо га... На ново-уздигнуту хумку падали су златни увеоци што их вјетар доносаше са оближњих маслинових и смоквових грана а пошљедња опроштајна пјесма губила се у хладном сумраку новембарског предвечерја... Уском стазом гробља, враћала се је поворка разних лица, само он једини, тај „јадни" Јово, стајашејош тамо над Ристином хумком као црни ступ . . . Касно је било кад се Јово са гробља повратио. Већ су по улицама почели шкиљити Фењери, а на високим минаретима, који се губљаху у јесењој магли као црне уздигнуте сјенке, мујезини су довршавали своју дову — била је јација. Јово је корачао неодређено и суморно. Он се никад тако пустим осјећао није; он је ми-