Zora

47*

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 373

слио на Ристу, на матер Ристину и на оне двије сиротице, двије сестре Ристине. Оне су остале без заштите. Мати им грохнула, па ко ће их сада хранити? Тако Јово мишљаше а пут га нанио баш поред врата куће Ристине... Ниђе никог, сва су врата затворена и он лагано подиже мандал, отвори врата и као сјенка ступаше преко уске авлије и стаде. У малој соби, на поду, стајао је тучани чирак а у њему лојана свијећа, која бацаше слабу свјетлост око себе, а тамо уза јастук, који бијаше уза зид прислоњен, сједи мршава старица, савила руке па се љуља и набраја. Тамо, у једној ћоши собе, у полумраку, сјеђаше Јока и Стана, сестре Ристине. Обје повезане црним јаглуком па кб двије кукавице кукају... Јово стајаше и кроз пенџер гледаше ово сатрвено и разорено гнијездо. Ту више нема радости, нема среће јер Ристе нема. И њега поново облише сузе. Ал нека сретна мисао као да му паде на памет и он лагано прозбори: „Боже, дај ми снаге!" па се лагано докучи авлинских врата и нестаде га... Те ноћи Јово није очи склапао. Он је пресједио сам завијајући цигару по цигару. Пуна соба дима, па као да је пао облак и само се назире слаба свјетлост кандила, које је Јово те ноћи прислужио пред св. Ђорђем својим крсним именом. Сву ноћ онје мислио на Ристу, на матер Ристину и на оне двије сиротице њезине... А чим се дан јави он устаде па право код свога старога мајстора. Баш се мајстор курисао, наложио дагару, срче каву и пуши а Јово отвори врата дућанска. — Добројутро мајсторе! — па приступи и мајстора у руку... — Бог ти помогб! — рече стари Лазар и зачуђено погледа у Јову.

— Мајсторе, ја сам ти много скривио; ја сам се обрукб и пред Богом и пред људима и пред тобом. Опрости ми, и прими ме опет да радим, да будем сретан. —■ Мајстору ударише сузе, драго му што му се Јово на прави пут враћа, драго му, јер се сјети и Ристе, јер је Јово друг био Ристин... —• Од мене ти просто, рече мајстор, ја ти отварам опет своја врата, па буди паметан и ваљан. Јово се саге, опет га пољуби у руку и сједе на своје старомјесто па приФати за чекић и рече: „Боже ти помози!" Мајстору срце расте, гледа у Јову, гледа у брзе Јовине руке, које тако вјешто обављају посао. Та он је толико њих на прави пут извео. Који су некад калФе биле, сад су своји мајстори, прави мајстори па се радује што ће то и од Јове дочекати. А и јесте Јово окренб како треба. Нема ти ту, него чим зора а Јово за посао па све до по јацији. Чојеку дошла авиз па се чисто каје шта је радио, па хоће да надокнади изгубљене данове. Рад га чисто окријепио, дао му снаге и повратио му здравље, па момак постао уредан и лијеп. Неће вам тај више потрошити новчића забадава, него чува брате и завезује у девет узала... Сваки дан могао је зарадити дванест гроша па куд ћеш боље, може прехранити и себе и друге... Зарађивао Јово а дани пролазили па се накупило... Прошла и зима па зарудило прољеће, још неколико па ето Ђурђевадне а Ђурђевдан је његово крсно име а и Ристиној кући. Све што се више Ђурђевдан примицаше, Јово веселији, расположенији. Једна златна мисао разведрила му чело, кб прољетно небо кад се разведри послије магле, па ти га је милина погледати. На Мару је забо-