Zora

Стр. 380

3 0 Р А

Бр. XI.

би му бацила његове банкноте у лице, и отишла. Несторовић је дакле морао бити џентлмен, што значи да је он морао дати Јели новац, не постављајући одсвоје стране некакав нечастан услов. Али онда се јавља друга тешкоћа. Ако Несторовић није захтијевао од Јеле да му се да, зашто му се она дала? Г. Нушић није савладао ту тешкоћу: он је пред њом зажмурио. Он није написао ону сцену из које би се дознало заштоје Јела погријешила. По ономе што нам она, по свршеном чину, прича, изгледа да се она бацила у наручје Несторовићу из властите побуде, за то што није имала снаге да угуши своју стару љубав према њему. И тако г. Нушић претпоставља (1)да је Јела, живећи и нехотице раскошно, принудила мужа на проневјеру државног новца, и (2) да је Јела исто тако нехотице пала у гријех с Несторовићем. Мање више случајно, она је и унесрећила свог мужа, и усрећила свог љубавника. И одиста пада чудновато да толико случајности има у једном комаду који се зове Тако је морало бити. Али, кад се ове двије замјерке помену, онда више нема шта да се замјера. Г. Нушић није написао још никада једну тако добру, а нарочито једну тако озбпљну ствар. Шегови су ранији комади смјеса од комедије и од водвиља. Основа им је свима она вјечита историја момка идјевојке који се воле, а не могу да се узму, бар не прије него завјеса падне. Око тог пара групишу се друге личности, којима је главни посао да насмију публику. Те друге личности нису ни српски типови, ни општи; то су фантастична створења чија комична снага лежи у једном покрету, у једној гримаси, често само у једној реченици коју они бескрајно понављају. И све су личности у комаду доведене једна с другом у везу, благодарећи каком мало вјероватном неспоразуму. Што у ранијим комадима г. Нушића ваља, то је јасан распоред, брз ток, и један нарочити хумор који није најфиније врсте, али је бар неусиљен. Да је г. Нушић продужио писати

таке комаде, као што су Народни Посланик, Прка парница, Обичан чошек, за њега би се могло рећи само то, да је усавршио ону позоришну врсту коју је прије њега Трифковић створио. За њега се не би могло рећи да је донио собом негнто чега у нашој драмској књижевности још није било. На своју срећу, г. Нушић је написао Тако је морало бити. Ту више нема конвенционалних љубавника, а нема више ни оних комичних личности у којима је био усредсређен сав интерес његових ранијих комада. Ту више нема никаког неспоразума. То је права комедија, комедија, ако се тако може рећи, озбиљна, са заплетом нриродним, и са личностима које нису карикатуре. Така комедија залуд ће се тражити код Нушићевих претходника. Стерија је имао јачу моћ опажања, био трезвенији и горчи, и без сумње створио је више типова него, бар до сада, г. Нушић. Али, Стерија никад није узимао комедију озбиљно. Она је за тог писца елегија и трагедија представљала једну нижу књижевну врсту, којом се он бавио као „саизвољевајући". Отуда, његове су комедије или невјероватне као бајке, или изгледају фрагментарне, или немају готово никаке интриге, него се у њима поједине личности просто ређају једна за другом. Коста Трифковић, као што је поменуто, то је одприлике г. Нушић прије Тако је морало бити. Што се тиче г. Милована Глишића, он је имао хумора, али сем тога ничег више, и ма колико била интересантна његова Подвала, о њој се не може говорити као о комедији, већ ни зато што је она склопљена као приповијетка, а не као позоришни комад. Тако је морало бити стоји над осталим Нушићевим комадима, не само тиме што припада једној вишој књижевној врсти, него стоји над њима и својом техничком страном. И ранији су комади Нушићеви били брижљиво склопљени, али код њих се опажало да су епизоде развијене на штету главне ствари. Ово јепрви иут,