Zora

48*

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 381

код г. Нушића, да је главна ствар стављена у пуну свјетлост. Епизоде су ишчезле. Ако је претјерано рећи да у Тако је морало бити нема ни једне сувишне ријечи, није претјерано рећи да ту нема готово ниједне сувишне сцене. Споредне личности не одвлаче нам пажњу са главних. На позорници су готово једнако Јела, Ђорђе и Несторовић, и нема ниједног разговора између њих који не додаје нешто нашем познавању њихових карактера. У композицнји ове драме има нечег од оне прибраности и одређености по којој се познаје добар књижевни посао. Жалити је само што ова драма није довољно локална. Јела, Ђорђе, Несторовић, све су то тако општи типови, да нам Тако је морало бити чини мјесгимице утисак једног преведеног комада. При појединим ситуацијама, г. Нушић се питао само ово: шта би у такој ситуацији рекла или учинила једна жена осјетљива, разумна и поносна, као Јела, или шта би у такој ситуацији рекао или учинио један муж слаб, добронамјеран, и по мало плебејац, као Ђорђе, или, пак, један љубавник искрен и добро васгштан као Несторовић. Г. Нушић није ишао и даље; он се није питао: шта би у такој ситуацији рекла пли учинила једна српска жена: шта би

рекао или учинио један српски муж, или један српски љубавник. Није немогуће да би се једна српска жена, један српски муж и један српски љубавник понашали исто тако као Јела, Ђорђе и Несторовић. Али, ако би дјело остало исто, ја држим да би начин на који би било учињено ипак био нешто друкчији. Свакојако, г. Нушић ваља да се постара, да му идућег пута личности изгледају мање интернационалне. Има већ неколико година како г. Нушић ради на нашој књижевности, пишући наизмјеницеприповијетке, пјесме, хумореске, путописе, позоришне комаде итд. Али ничим није он у тој мјери задовољио публику као својим позоришним комадима, нарочито овим пошљедњим. Нека би га то упутило да се у будуће на позоришну књижевност ограничи. Прве комедије којима се јавио одавале су писца истина вјешта, али површна. Судећи по њима, ни његови пријатељи нису могли вјеровати да је он у стању ићи даље од кратке хумористичке опсервације. Али ето гдје се он, изненада, у Кпезу од Селгберије и у Тако је лгорало бити показао не само озбиљан, него и дубок. Нека би га опет то упутило да у области позоришне књижевности посвети своју најбољу снагу комедији великог стила.

Гете ц — Да(1ате в Ј -^елики недостатак Клопштоков бјеше немање тварачке уобразиље. Он је крупне мисли и узвишена осјећања облачио у лијепе стихове, али то још не бјеше оно што се може назвати умјетником. Његове су идеје слабе, боје у које их одијева нијесу никад пуне оне једрине коју тако волимо да сретнемо у појезији и свима умјетностима, које ваља да дадну извјесној замисли енергије и изворности

Шалер (Зе б!ае1 коју има сама природа. Клопшток се губи у свом идејалу — Гете никад не губи земљу, ни онда када достиже највеличанственије замисли. Има у његовом духу нека снага коју осјећајност не слаби. Гете може сам да представља цијелу њемачку литературу с краја до на крај; не што не би било других писаца већих од њега, у неку руку, него што у њему самоме има све што оличава њемачки дух. Нико нема