Zora

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 383

ни његови односи; његов орловски поглед пада право као олово на предмет који је пред њим. Да је у животу имао Геге политичку каријеру, да се његова душа развијала ушљед саме активности, његов би карактер био више одлучан, више чврст, више патриотски. Али његов дух не би тад могао да тако смјело лебди изнад свега. Страсти и интерес обиљежили би му један позитиван пут. Гете воли и у својим списима и у својим говорима да раскида конце које је испредао сам, да осујети узбуђења која је сам побудио, да обори статуе које обожавасмо наведени на то њим самим. Када он у својим замислима побуди наш интерес за једно своје лице, хита одмах за тим да нам га покаже и са стране његових неконзеквенција. — Он господари свијетом појезије као неки освајач свијета који је реалан, и држи се у стању да, као природа, унесе генија рушиоца у своја рођена дјела. Да то није човјек достојан сваког уважења, могло би се бојати да једна врста супериоритета који се диже изнад свега, који обара и подиже, који умије и да троне и да персифлира. Он потврђује и сумња наизмјенце и увијек с истим успјехом. Рекосмо да Гете има сам све главне црте њемачког генија. Он се налази у њему сав: једна велика дубина идеја, умиљатости која се рађа у његовом уображењу, оригиналнија од оне коју нам даје Реврг^ друштва, најпослије једна осјетљивост понекад фантастична али баш с тога већма у стању да заинтересује читаоце који траже у књигама нешто, што измјењује свагдању једноличност живота и који траже да појезија буде што виша истина. Да је Гете Француз, ми бисмо радили на томе да говори од јутра до мрака. Сви писци, сувременици Дидерови, ишли су да црпе идеје из његових разговора, враћајући му за то дивљење које га је инспирирало. У РБемачкој не троше свој дух у конверзацијама, и тако мало њих, чак п међу најодличнијим, ријетко питају и

одговарају. Према томе друштво тамо и не постоји, али за то Гетеов уплив није мање необичан: има гомилама свијета у Њемачкој који држе да се може наћи генијалности и у самој адреси на писму ако је то само писано руком Гетеовом. Љубав за Гетеа створила је извјесна друштва. Ако странци дозволе себи да критикују Гетеа, та их друштва гледају с презрењем, и ако дјела Гетеова постају све већа ако их већма испитујемо. Они неће да их испитују, толика је фанатичност у обожавању Гетеове неприкосновености. Такав фанатизам не побуђује човјек без особите снаге за добро и зло; јер само је снага у стању да присили људе да је се боје и да је отуд љубе на начин који поменусмо. * Шилер бјеше човјек ријетког генија и савршене доброте; ове двије одлике ваља да су нераздвојне нарочитоу човјеку ппсцу. Мисао није никад дјело, ако она није дјело истине; лажјејош одвратнија у оном што је написано, него у оном што је изговорено. Дјела су увијек дјела, чак и она која су опака, и ми знамо свагда да ли су за критику или презрење; али ако дјела нису ствар увјерења, она су онда само једна гомила бљутавих ријечи. Нема љепше каријере него каријера једног књижевника, кад је он разумијева као Шилер. У Њемачкој, у којој је толико збиље и непритворности, најбоље видимо колико сваки позив ваља да има савјесности. Ма да су те врлине у Њемачкој тако обичне, Шилер се ипак међу њима још толико истиче да може због њих да буде цијењен не мање него и колико са свога талента. Његова савјест бјеше његова муза; њу не треба изазивати — њу чујете сваки пут кад је ослухнете. Он љубљаше појезију, драмску умјетност, историју, и литературу потпуно платонски. Да Шилер и није био ријешен да своја дјела публикује, она би била написана са исто тако много пажње. Ни један обзир на ус-