Zora

Стр. 382

3 0 Р А

Бр. XI.

оно што има он: једну врсте имагинације за коју не могу рећи ни Талијани ни Енглези ни Французи да су му је дали. Гете је писао у свима правцима књижевности; с тога проучавање његових дјела испуњава један велики дио ове књиге. 1 ) Али познавање саме личности Гетеове који је давао најживљи импулс литератури његове земље, послужиће, држимо, да се та литература боље разумије. Гете је човјек с духом веома раскошним у конверзацији и лијепо се рекло: дух мора умјети да говори. Могло би се навести неколико духовитих људи чији ђеније бјеше ћутљив, но разлози томе увијек бјеху било бојажљивост, било нека несрећа, било омаловажавање, било досада. Но ширење идеја и топлота душе ваља уопће да изазивљу потребу везе са другим, и они људи који неће да буду пресуђивани по ономе што говоре, не заслужују више пажње ни за оно што пишу. Када умијете да изазовете Гетеа да говори он је тад за обожавање; његоварјечитост је пуна мисли, његова шала је у исто вријеме пуна и љупкости и филозофије; његова је имагинација под утисцима с поља као што то бјеше у старинских умјетника, ма да његов ум има сву зрелост нашег времена. Ништа не може да помути снагу његова ума, па и саме препоне које леже у његовој природи: ћудљивост, забуна, уздржљивост, пролазе као магла у подножју брегова на којима борави његов геније. Оно што нам причају за разговоре Дидера, помаже нам да у том погледу боље познамо Гетеа. Али ако Дидера будемо пресуђивали по ономе што је писао, онда ће нам се учинити између ова два човјека једно растојање без краја и конца. Дидеро је под јармом његовог духа; Гете господари сам својим талентом. Дидеро је афектиран идући за тим да учини утисак; у Гетеа видите омаловажавање успјеха, и то толико, да вас прави нестрпљивим његова Ј ) Ве I' А11ета$т раг НаЗате <1е 81ае1.

немарност. Дидеро мора да надокнађује филантропијом ондје, гдје су у питању осјећаји религије који му недостајаху. Гете воли већма да буде горак него сладак, а што је изнад свега — још и природан. А без ове одлуке да ли и има што у човјеку да нас може да интересује. Гете нема више оне заносне ватре која му је инспирирала Вертера, али огањ његове мисли довољан је још да све оживи. Рекло се да он није досегнуо живот и да га описује само у сликама; сад се више цијене даје сликама које нам он представља, него емоцији коју осјећа. Вријеме га је учинило посматрачем. Док још имађаше активног удјела у животу страсти, док је сам трпио и страдао од срца, његова дјела бјеху од живљег утиска. Како сваки писац ствара своју појетику по своме таленту, Гетедржи садада писац буде миран, тих, чак и онда кад ствара једно дјело пуно страсти, и да умјетник треба да сачува своју хладнокрвност и тако да јаче дјелује на уображење његових читалаца. Можда он не бјеше овог мишљења у његовој првој младости; можда је њиме владао његов геније мјесто да он њему господари. Гете, налазећи можда да божански и узвишени осјећај, који се рађа у срцу човјека, рађа се с толико брзине врлина и с толико снаге, да га пјесник не схвата за вријеме саме инспирације, него тек онда кад ту инспирацију изгуби. У први се мах чудимо кад находимо неку хладноћу чак неку укоченост у автору Вертера, али кад нађемо у њему оно што се и нама свиђа, онда промјенљиво кретање његове имагинације чини да губимо и ону неугодност коју осјетисмо с почетка. То је човјек чији је дух универзалан, и чији је дух непристрасан зато јер је универзалан. У његовој непристрасности нема индиференције; то је двоструко биће, двострука снага, двоструко силна свјетлост која освјетљава од једном оба лица једне ствари, једног питања. Кад пође да мисли, ништа га није у стању да задржи, ни његов вијек, ни његове навике,