Zora

Стр. 390

3 О Р А

Бр. XI.

или никако не иде истијем кораком уз врсноћу пјевања у поезији. Барем мора у очи пасти та чињеница, да у истом степену, у којем се култивира љепота грла, опада код појединих народа пјесничка садржина онога што се пјева, као да вјежбање грла, измишљање лијепих мелодија, настојање да се оне што љепшима прикажу, одвише умара дух, те да он услијед тога није у стању да нешто лијепо спјева: или као да је мелодија апсорбирала један дио поезије и да се ради тога мање каже ријечима. То се може видјети код Италијанаца и у опште свугдје, гдје се више пази на пјевање, него ли наријечи. Друкчије је то у Срба. Ја не знам, да ли је овдје нејасност мелодије уздржала поезију у пуној њезиној снази, или снажна поезија није дала да се мелодична страна развије. Вјеровати више треба ономе првоме, а то се тумачи и тиме, што се у Срба у опште поклања врло мало пажње музици. (Писац чланка додаје тој реченици Каперовој, која датира још из год. 1852., овај исправак: Ту се мора данас разумијевати само српски сељачки народ, јер се инструментална и вокална музика његује по градовима, нарочито у главноме граду Биограду, не само по школама, него и у породичним круговима, а тако исто и у многим удружењима за пјевањеимузику). Она је служби божјој скоро са свијем страна. (Пишчев исправак: При служби божјој и нема у истини инструменталне музике, али се за то црквено појање у новије доба врло култувира). Ради тога није она ни нашла пута, којим да продре у живот, те животари оскудно уз гајде у колу, уз тамбурице при свадбама и уз гусле при пјевању јуначкијех пјесама, док је она у народа, код којих она чини знатан дио богослужења, продрла заистадубоко у живот, али уједно у истој мјери зауставила и напредак народној поезији. Једини народ, који на неки начин у томе чини изузетак, били би Малоруси. Начин дакле, којим се пјевају јуначке народне пјесме, у разним је крајевима различит, али ипак врло прост. Он се креће између мало тонова и подиже се само код важнијих лирских мјеста до нешто јачег мелодичког тока." То је кратко рго и соп1ха српске музике и мелодије. Констатује се самодаје незнатна и да не одговара размјеру ваљаности текста, али се наводе и разлози ради чегајетако. Чланак наводи затијем

ноте, по којима се пјевају народне јуначке пјесме и ноте, по којима пјевач уз гусле прати своје пјевање. Обадвоје је монотоно, обадвоје немелодично. Монотоно се пјевају све јуначке народне пјесме, а своју праву вриједност добивају оне једино својом историјском фабулом. Народ има својих јунака љубимаца те слави пјесмом њихова јуначка дјела. Такав је љубимац народни Краљевић Марко. Да њемачка публика покрај витешких дјела упозна и племенитост Маркова карактера додаје писац пријевод пјесме Марко Краљекић и бег Костадин. За лирске пјесме, назване женске пјесме, вели писац, да их има небројено много. У њима се пјева љубав, радост, туга и у опште сва њежна осјећања. Пјевају се према приликама: при свадби, при прстену, код посла у пољу, на сијелима и при погребима. Пјева их или једно лице или више њих у хору. Многе од њих имају своју посебну мелодију, али се догађа, да се више њих на исти начин пјевају. Писац наводи за тијем ноте једне такве народне женске пјесме. Ритам је лирских пјесама различитији него ли јуначких. Док је овдје десетерац, који се пјева као пет трохеја са починком иза друге стопе, има их у лирским пјесмама осмосложних и дванаестосложних са починком иза шесте, а често и иза осме стопе. Често се уплеће у стих и рефрен од неколико ријечи, као што је то н. пр. обичај код пјесама цоганског поријекла: додо ле додо! Чланак завршује овако: „Врло су поетичне (тт^етеш роеЉсћ) сватовске пјесме и обичаји. Ови реци нека послуже само за то, да се образовани свијет заинтересује за љепоту српске народне поезије. Ми ћемо их хармонично завршити оном враголастом љубавном пјесмицом, што ју је Талфијева превела: Да је мени, Лазо еј, Што ј' у дара благо!...-* итд. Писац овога чланка, као што се види, није дао њемачкој публици скоро ништа ново. Он је у главноме рекао оно исто, што су у доба заноса за српском поезијом рекли људи, који су се много дубље бавили том поезијом. Он је само настојао, да цитира њихове ријечи и да их поткријепи нотама. Његова је главна намјера, да својим симпатичним чланком побуди интересовање у образованог свијета за српском поезијом. Ми смо му и на тој симпатији од срца благодарни. Јас^иез.