Zora

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 369

Свеци световали а неђеље неђељале. Другови одлазили код лијепе Маре... Једном, баш на Тројичиндан, договорио се Ристо са Јовом, да се пошље подне састану пријеко у Тутиној изби, да попију по једну па онда Мари. Одма пошље ручка спремио се Ристо па право гдје су заказали. Ту нађе Јову, ал Јово се промијенио. Пред њим букара вина а он се мало искривио на клупи, завратка му пала па коса замршена стрши... —• Шта је то, Јово? — Ристо ће са уласка врата. Јово некако чудно подиже очи па промрмља... —• Ништа, ништа. Ето преварила ме букара па сам мало ухватио... Ти мене остави, ја данас нећу с тобом. — А што, болан? ■— Па видиш да заплећем језиком, па ће ми се смијати твоја Мара... Ове пошљедње ријечи звониле су некако чудно... Ристо се трже, нешто га необично кроз срце прожма, па ће Јови: — А што да је моја Мара? •—- Ништа, болан, ништа... Ја се шалим... Деде испи једну па ти хајде а мене остави .. . вечерас ћемо се виђети. * * * Ристо се упутио Мари, ал једнако му звоне оне ријечи Јовине и шта значи она промјена коју је примјетио на своме другу? Што се Јово напио данас кад он никада не бијаше пијан? Па оне ријечи „твоја Мара"... Све то доводило га је у велику забуну, доводило га је до увјерења да и Јово воли Мару. И он застаде. хотијаше се вратити Јови. „Зар једна ђевојка, па да ме растави са најмилијим другом? Не, ја иђем Јови,

иђем му рећи: ако он воли Мару, нека му буде сретно, ја ћу оступити". Док он тако мишљаше, а једно мило лице лебдијаше пред њиме. Он лијепо види џанФезли димије, уску јечерму, црне велике очи, које га тако мило гледају; он види, лијепо све види — види управо Мару, како се игра са жутом наранчом па јој на рукама звекећу сребрни белензуци. Ристи почеше ноге клецати, хоће да му душа у котлац дође. Једна врела усијана шипка простријели му срце и он се стресе. Он мора напријед, он мора виђети Мару — она мора бити његова и ничија друга па ни Јовина. И он пође даље правцем онамо, гдје се диже она стара граната смоква уз ону малу кућицу Марину. Светац па оживила махала. Лијеп дан па и старо и младо изврвљело пред авлинска врата па се разговарају. Ту гдје су Марина врата искупила се група момчадије па се шале и задиркивају. Зову цуру да их повири, ал Мара затворила оба каната па их само кроз кљученицу провирује. У то ће неко: — Ето Ристе! — Мара откучи један канат па брзо нровири да види варају ли је момци. Да, ту је Ристо, њезина душа, њезин сан. Сунце почело сједати, далеко иза Хума отишло. Момци се почеше разилазити, све оде само Ристо остаде. Он мора виђети Мару, мора јој све, ама све рећи па шта било. И врата се отворише, Мара се јави. — А, бога ти, што си сам, гдје ти је Јово? — лагано прошапута она. — А што, зар ти, бона, волиш кад је ту Јово? — пребаци јој Ристо. — Па ја... знаш... онако те питам, што је он твој друг и што си вазда с њим. —