Zora

Стр. 370

3 0 Р А

Бр. XI.

— Знаш шта је, Маре? Јово је остао у чаршији а ја сам ево дошао да се с тобом на само проразговорим. Ево има већ година дана како ја теби долазим и с тобом се гледам. Ја нећу да с тобом „матам" и да те заносим. Моја је мати остарила, она хоће да има замјену... Маре, тако ти бога, реци ти мени право и поштено, онако са срца, бил ти пошла за ме? Ти знаш, ја нисам чојек богат, ја само имам ове двије руке и живим од заната. Но небој се, док сам ја жив, теби ништа Фалило не би. Ја те волим, заволио сам те одма из првијех дана, па сад реци, хоћеш ли бити моја? Мара није знала како да се нађе. Та ово је први пут како она стоји пред чојеком, који јој своју љубав изјављује. Ристине су ријечи тако слатке, пуне нечега што јој срце сагорјева. Она за час обори главу и гледаше у румени каранФИл, кога окреташе међу прстићима. Не зна шта ће да одговори. Оно није да она не зна одговорити, него је некако стид па јој лијепо ударио пламен уз лице... — Што ми, бона, не одговориш ? рече Ристо кад виђе да она оклијева. — Ристо — једва прозбори Мара — ја имам мајку, ја њу морам питати, а што се мене тиче... — Ту Мара застаде и опет преврташе каранФил и гледаше у њ. — А ђе ти је мати? — Ето је у кући, чека да ја дођем да приставимо вечеру. — Па добро, ти хајде матери а ето и мене... Мара весело отскакута у својим сарајевским нанулама, а Ристо уз авлију: — Јесте ли пријатељима рази? — корачајући виче Ристо. — Добрим пријатељима вазда! —• — чу се из куће (кухиње) глас Ма-

рине матере, која за тим изађе пред Ристу и уведе га у собу. Ристо сједе у врх собе на сећију, баш под огледало, на које. се Мара огледа. — Знаш Анђо што сам дошб? рече Ристо, пошто зави па запали цигару. — Ја сам се загледао у твоју Мару. Она ми је омилила и ја сам ево дошб да те упитам хоћеш ли ми је дати и хоће ли она и јели каил ... Жена ломљаше ирсте и не могаше у први мах да се прибере. Та шта ће сад она? Ако јој Мара оде она остаде самохрана, јер јој је Мара јединица па је пази ко очи. Ал ваља момку одговорити па шта било: —- Па бога ти, брате, моја је Мара још луда, још је она дијете. Она не би знала твојој кући угодити нити кућом управити. — Била луда не била —- одговори Ристо — ја сам њу загледао па ако сте кајил а ви кажите па нека буде сретно. Шта ћеш, треба тражити чару, или момку отказати или -— пристати. А момак кб златна јабука, па уз то радиша и хаирли, те жена устаде са сандука, који бијаше одма до собних врата застрт чашаФОм, и оде да се с Маром разговори. Не потраја дуго а Анђа се врати: — Нека буде сретно! ђевојка хоће па хоћу и ја. — Нек је сретно, и да бог да! одговори Ристо и чисто му нека зебња са срца паде. Пошто испише по једну кафу и утврдише да просидба буде идуће неђеље а сватови тек на јесен, јер вели момак треба се спремити и кућу напунити, Ристо устаде и опрости се а Анђа га испрати до авлинскијех врата, док Мара кроз пенџер вири па сва од радости трепти кб лептирица .