Zora

Стр. 20

3 0 Р А

Бр. I.

идеалније потребе. Књиге и збирке пјесама и приповиједака, поезије и друге умјетности, нијесу роба за продају онима који је као и други еспап купују, или као слаткиш узимају, не да се нахране, да их сваре и од њих створе сокове за живот свој, него их сисају, да проголицају у најљепшем и најбољем случају, сузне жлијезде, а обично да зауставе зијевање — да се и не спуштамо у ниже категорије нашег укуса. Никад и нико не рече у нас да се књига пјесама чита за то да човјека узвиси, очисти од свакидашњег кала, да га узнесе у регијоне свјежа, ведра, незамућена посматрања живота свог, својих ближњих, човјека природе. Карактеристично је за ово мишљење др. Недића о Војислављевој поезији. Војислав је по критичару новије наше лирике отмјен пјесник, који никад не ће продријети у масу, него ће остати да уживају у њему виши, салонски кругови. То ће рећи: Војислав не узвисује на висину своје прекаљене пјесничке мисли оне, који су нижи од њега; он ће да забавља само себи равне, јер не знамо по каквом то естетичком правилу један пјесник бива салонским. Гете је јамачно већи пјесник од Војислава, дубљи и неразумљивији, па ипак не само да није салонски, него је постао заједничко добро свију и свакога. Не би имало смисла мислити да Недић у неотмјену масу, несалонски свијет, рачуна аналфабете, јер неписмене нико и не узима као мјерило пјесничкој вриједности којег било пјесника. А да неотмјена маса, несалонски свијет, просте раднице могу с разумијевањем и Хамлета да читају, показало се у Русији. И да Војислав није само отмјен пјесник, показало се у нас, јер га већ и трговачки помоћници имитују, хотећи, дабогме, бити „отмјени". Ако га маса ипак никад не ушчита, није крива његова отмјеност, него то што ће се Војислав давно и давно заборавити, а ми још не ћемо масу научити ни читати — хвала не мала буди и његовој апатичној поезији. Отмјености има двојаке. Једна каже прос-

таку, сурову, неотмјену раднику: Видиш како сам ја лијепа, што и ти не будеш оваки? И она ради свим средствима да га очисти од суровости, глупости, просташтва — Ибзен, Толстој; и жали ако га не може да извуче из прашине и прљавштине његове —• Надсон. Друга је отмјеност, што презире сваког испод себе, што пљује на сиротињу, што с уздигнутим носом шета по тротоарима и пуни балове и циркусе; вјера јој је „крст од три прста"; народ девета брига или звучна фраза, ако не глупа маса, која је добра док ћути и плаћа мирно све порезе и прирезе, а чим хоће да проговори, ваља јој запушити уста. Аристократе из сељачких ћуркова, рагуепи у опанцима, престављају у нас ову другу отмјеност, отимају Војислава себи; а ко преставља прву отмјеност? Има и таквих и биће их из дана у дан више и више. Како се дошло дотле, да се по некој умишљеној отмјености мјери вриједност пјесникова? Питање је озбиљније и теже него што се чини на први поглед, јер јамачно није ћеф критичарев створио онај суд. Разгледајмо ствар с ове стране! Да је критичар тражио у поезији душу пјесникову, дајеодредио вриједност раду његову по мјери оних мисли, идеја, осјећаја значајних за наше тадашње прилике и за разумијевање њихово и за разумијевање природе човјечје — он не би истицао отмјеност пјесникову. А за то управо, и само за то, што се у нас, као нигде иначе, садржина, унутрашња вриједност дјела мјери са свим узгред, као нешто безначајно, тек да допуни друге вриједности — за то и јесте и остаје критика наша без икаква значаја за књижевност. Ни један пјесник, ни приповједач наш није научио нешто из толиких критика, којима се обично поздравља у нас све што се истакне више других. Књижевници су наши пасторчад, остављени сами себи. Ако је који срећан да се сам сачува од шаблонскога писања мора му се троструко у заслугу уписати. Без путовође могу да су и страни књижевници, али без посто-