Zora

Стр. 36

3 0 Р А

Бр. I.

Ја не ћу да будем пророк, пророк послије Христа. Хоћу само да кажем, да је тај лист једна врло непрактична ствар. Не за читаоца његова, него за посјетиоца позоришта. Како је то, Боже мој, неспретно носити цио лист у позориште, за љубав тога, што човјек хоће да види које особе тога вечера играју? У осталом то признаје и Нушић, с киме сам усмено о томе говорио. # Ко воли позориште, он ће се озбиљно забринути, јер стари глумци — међу њима има их и умјетника — постепено остављају позорницу, а подмлатка никако нема. Ето умро је и Миљковић. Он је био врло добар глумац, по некада прави умјетник. Њему није ласно наћи замјеника. Он је био врло разноврсан. А међу млађим нема их ни добрих једностраних глумаца. Ја сада само са жалошћу биљежим овај наш врло осјетан губитак, а доцније кад се стишају ови панегирици послије смрти, ваљда ће се који критичар наћи, који ће о њему донијети објективан и сталожен суд. Његова ^мјетничка игра заслужује то. * Тридесет година непрекиднога и успјешнога рада, то је за нас Србе врло велика ријеткост. Таквоме човјеку, што рекао Јанко онога вечера, кад је Јенка поздравио, чини ми се, у име управе, треба скинути капу. И ми је скидамо и желимо Јенку не тако дуг живот као његовим изредним и топлим композицијама, јер иначе не би никада умро, али ипак дуг и задовољан живот. Он је то заслужио. Он је, као странац, дошао међу нас и ми смо га тако лијепо примили, а он, као прави каваљер, умио је раскошно наградити наше гостопримство. Ми ипак умијемо цијенити таленат и прије смрти. Свак га цијени и радо говори о њему. И збор наших бесмртника га обожава. Није га узалуд примио у своју средину. Зато онога вечера, кад је својим присуством требало то и доказати — није нико од њих ни дошао. *

Давати представе за дјецу, то је врло корисна и паметна ствар. То је одавно требало увести. Али није ни сада касно. Чинити добро није никада касно. Ја не мислим, да у изношењу историјских момената и јунака лежи баш велика поука за те мале грађане. Ми смо баш живили у оној епохи, кад је манија за историјским јунацима била на врхунцу, па каква је та наша генерација? Обична, ћифтинска, индиферентна. Мислим да би куд и камо паметније било, писати комаде из наше садашњости, из нашега свакидашњега живота, с чисто моралном тенденцијом, па ма тим комадима била шаблонистичка девиза: добро — побјеђује; зло — страда. На тај начин, чини ми се, постићи ће се жељени успјех: сачувати те миле будуће грађане од зла и порока. Не треба се бојати, да ће се тиме тој невиној будућој држави разбити какве илузије. Боље то сада неумитно, али на њежан начин чинити, него касније, кад човјеку илузије постану потребне, врло потребне. У дјетињскоме срцу ране се брже заљечују, но у човјечијем. То никако не треба сметнути с ума. Али ја се врло бојим, да и ова симпатична и корисна идеја не постане какав богат мајдан за оне ћифтанске рударе, па да се и овдје забораве, те да тргују с овом невином дјецом. Јер и ту рачунска душа може мислити, да се дјеци може ма шта пружити, јер она ништа не разумију. То би било врло ружно. Али би то тек било право српски. Ђиоград ЈТера С. ЈЛалеШоб Тј/ерутихска иозоришша „БалканскаЦарица"на берлинској позорници. У Берлину су три опере и петнаестшеснаест позоришта, о којима више-мање води рачуна дневна и повремена њемачка белетристичка критика. Свако од њих има свој правац, којим иде, и циљ којем тежи, те према томе колико је њих, толико је и праваца и циљева. И док се за опере