Zvezda

БРОЈ 2

3 В Е

3 Д А

ОТГ. 13

зите, да се не нреварите у покретачу! Господо, заборавите на то, да сте ви Енглези, а ја Француз: та сви су људи браћа!.. Госиодо, помагајте! у помоћ! — Ох! браво! браво! понављао је Енгдез. И сви ударише у пљескање. Најзад, узвици: браво! и пљескање руку начинише толику грају, да један чиновник из завода дотрча, проби се кроз гомилу и продре до заробљеника, којега запита, каквој се врсти шале одао. По првој речи осуђеник је схватио, да му се долази у помоћ. Он је знао нешто мало енглески, чиновник је разумевао ио мало француски. На крају крајева сноразумеше се. Тада чиновник поче објашњавати ствар радозналцима, који ни за живу главу нехтедоше, да се осуђеник пусти у слободу. Осуђенвк је опет са своје стране викао, дага одмах, без икаква оклевања ослободе. — Господине, рече му чиновник, мало стрпљења; један од наших носетилаца отишао је да потражи своју жену, која је остала код колевке римскога краља; молим вас да останете ту, те да вас и та госпођа види; неколико секунада више или мање не чини ништа. — Али ја нећу остати ни секунде више! Ја нисам аио дошао, да забављам вашу нублику; ја живим као и остали свет: за свој новац! — Стрпите св, господине, стрпите се... — Но, то ви тако са задовољством говорите, ви...Гу шим се, гушнм се. Удариће ме капља... У по...моћ!.. Ја... ја... ух!... — Еамо га, где је он ? питала је жена, турајући се кроз гомилу. — Ево га, ево, рече јој муж. — Па ти си ми казао, да је викао, а зашто внше не виче? — Ви чујете, господнне, рече чиновник, преводећи жељу своје сународнице; госпођа вас моли да вичете. Али осуђеник није дисао. — Ви сте Француз, госиоднне и по својој Француској особини ви сте и сувише галатни, да би сте могли што одрећи једној дами. Господпие, два, три узвика и то је све. Осуђеник не само што није викао но се више није ни покретао. Тада им паде на ум, да му је, може бити зло. Извадише покретач, извукоше га и исправише. Он паде. Као што су и мислили, он се беше потпуно онесвестио. Повратише му дисање сољу, попрскаше га хладном водом по лицу, те најзад, на огромно задовољство свих гдедалаца, он опет отвори очи. Чим дође к себи, он одмах нринесе руку глави. Оеећајући да му она још стоји нараменама, узвикну радосно, па, и не тражећи шешира, који беше ту, побеже безобзирце ,ш зграде музеја госпође Тисо. В. Ј. РајвЉ

хЛЕПА НЕИТАКЕРА мисирска приповетка

(НАСТАВАК) (2) Старац се врати онако погнут откуд је и дошао, па за час уведе високу девојку сву завијену у густ вео. А кад старац ступи с њом у собу, провирише иза врата два светла, црна ока па их брзо нестаде. И кад стари Усура доведе Неитакеру до Фараона једним јој махом свуче вео, а зачуђеном се Ментесуфу указа дрхтаво, као палма вито тело у потпуној дивоти својој застрто само кратком тканином око паса. Сребрни сјај нуног месеца обли је сву, а у слабој наФтиној светлости дође јој тамна кожа још жућа. Као какво надземно створење од лаке пене, стојала је она са обореним очима и спуштеним рукама, на којима су сјале многе троструке гривне. Округло јој лнце заокружала густа црна коса и пала у дугим увојцима као царска порфира наборана, образи јој се румене као сочна кришка црвеног шипка, а из развучених усана беле јој се зуби као стадо близних оваца код излазе окунане из моиријског језера. Фараон узвикну од изненађења, а Усури засннуше зеленкасте очи јошјаче од оног златног метала на рукама лепе довојке, и он се задовољно и сав блажен осмехну. А кад је после неколико тренутака изишао од МентесуФа дотрча му у сусрет дивни младић и са страхом га запита: — Где си оставио сестру? — Не брпни се за њу, одговори му Усури, све ће добро бити, можда још дан два и ја сам велики свештеник у Халиополису. — А Неитакера ? — Па — она је краљица. Аменн болно узвикну и хтеде да нагне бегатп, алн Усура му опази за рана намеру и ухватн га. — Лудо, поче га корети лригушеним гласом да нико не чујс, — зар тп не можеш причекати на ред, нли зар не верујеш мојим речима? Старац застаде јер у тај мах прелети изнад њихових глава јато румених ждралова, а он прошапта! — Добар знак. 2. Јасна јесења ноћ разасула чнтаве легије сигних звездица над светим градом Саисом. Изнад шарене гомиле разноврсног народа узвисили се црвенкасти обелисци са својим хијероглиФима; на високом свом иодиожју почивају огромни сфинксови у два реда. Са свих страна благословеног Мисира слегао се силан свет амо да заједнички прослави славу велике богиње Изиде, да јој захвали на одмору ког му даје после богате и мз^чне јесени, и да својим тужним мелодијама поново заиште од ње благослова. Од пилона — улаза — почевши, па око целог светилишта горе небројене уљаницв, пгго их је побожност припалила на жртву царској госпођп и богињи небројених дана и земље Изиди; у тихој ноћи мврно горе њихови пламичци и озаравају тамна лица Фараонових поданика. Свечани моћни мир прекида једино шапат молитава или развучени напевн светих несема, а њихови звуци одбијају се од косих зидина високог храма и губе се међу шипражјем и пажмама. И дрхтави ваздух, и укочени израз светих кипова, и свечано