Zvezda

3 в Е

3 Д А

БРОЈ 7.

дворишту нсма пилежи, јер је међутим раније увек било, а код дрвљаника само иверје а ни јсдног дрвета. Одмах сам помислио да је заједно са оцем отпутовала некуд, и нека туга сави ми се око срда. „Ко зна,* 1 мнслио сам, „ја Олгу више никада нећу видети." И то прво осеКаље, и та ирва мисао нису ме прекариди: ја нисам Олгу више никад видео. Ннао сам само да је отпутовала некуд у унутрашњоет и то .је било све. * * Кућице у којој сам се позиао с Олгом више нема, порушена је. Само онај исти нразан простор и онај исти зид око њега, стоје још и дан дањи онакви какви су нокада били. Међутим еве се остало изменило. Моје је детињство далеко отншло од мене јер ме од њега растављају више од тридесет година. 11а ипак, и данас још кад прођем поред тога места мени срце чудновато задрхти и увек ми се чини, као да са оног нануштеног нростора чујем некакву тужну песму, и као да видим уплакане очн Олгине. То лепо, невино доба мога детињства поново се створи преда мном, јасно до ситница, баш г;ао да је јуче било, и дође ми да плачем, да горко плачем.

Б Р О Д — Ј, ДЕРМОНТОВ Ио пучини океана брод усамљен тихо броди, А над 1вим се црн и мрачан у колутс облак своди. Зашто ли се упутио у дадеке ове стране ! Што л' остави нред'о мили и заносне лстн.е данс ? Вес и хука... Силни ветар о катарку бесно бије И с фијуком и еилином он је ломи, крши, вије... Та он мира и не тражи, за тишином он не жуди И од среће он не бега, но аа срећом својом блуди. II ма да је некад над њим »аношљиви лахор ћарк'о И грејало, са заносом, умиљато сунце јарко, Опет он јс мрачан, сетан и у бури тражи среКе Као да је ту нокоја кога никад наКи неке... Београд, 1898. год. БОРИСЛАВ.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љ Н Ј К И Н А (наставак) II Тоћгои, Саппев, Мопасо, .Мсшоп. Уепит : .Пе! узвииује неким жалостивним гласом железнички стражар, набраја-

јући главне станице, куда ће воз нроћи, а у руци држи звоно и удара у њ. Гарсон живо забележи, нред Николајем Ивановићем, трошак. Николај ИвановиЉ нестрцљиво млатара новчаницом од недесет динара, иа довикује жени и саиутнику: — Ух, одоцнићемо! Ах, отићи ће воз! Трчите бар ви што пре те заузмите места. — Таман! Да ми заузмемо места без тебе и отпутујемо! одговори Гда®ира Семјоновна, на стаде журити гарсона: „Пљу вит, гарсон, нљу вит. : ' А овај опет стара се да је утеши тиме како још има времена до ноласка воза. — ,,Нон, ион, ну савон" шта то значи. Збогтога ироклетога рачуна једва смо ускочшга на воз у Лиону, и ја сам у оној хитњи и хаљану расцепила! вели ГлаФира Семјоновна келнеру руски. — И још добро би што ме услужни кондуктер око паса ухвати и гурну у куне, иначе бн заиста остала на станицн. — Аћ, тас1зте! осмехну се келнер. — Шта мадам! „Пљу вит, пљу вит". И ти онет, Никола Ивановићу, заседнеш као да ћеш боб садити, место да се зараније разрачунаш! — ^орела је она мужа. Гачун је свршен. Гарсону је нлаћено и дато ,,на чај." Носач у илавој блузи одавно стојаше пред путницима. с пртљагом у рукама, и очекнваше их да со крену вагошша. Сви потрчаше за њим Иван Кондратијевић је вукао своју грдну јастучину и боцу црнога вина, што је за нут снремио. • Гез П188е,ч... рече неко за њима. Чујеш ли, Никола Ивановићу? Ево, и Франпуске браде носимо, и опет нознају да смо Гуси! нроговори Иван Кондратијевић. — А како и не би: познају, брате, ио твоме јастуку. Требао си ]ош и нерину собом новући'! Осим Гуса иико.е толиком јастучином овуда не нутује. Истина, и ми смо нрви пут кроз иностранство собом јастуке вукли, али, кад смо се нацивилизовали, бацили смо то. У томе седоше у куие, и оназише да се није имало иот]»ебе тако журити: нуних пола сахата још беше до нодаска воза. 0 томе се известише кад се ГлаФира . Семјоновна погрешним Францусквм језиком обрати кондуктеру, и кад овај, ради објашњења, нодижс кажииут, и нрстом друге руке одели од њега иоловину. — Госнодо! Гарсон је истину ре.као: ми имамо још пола сахата до ноласка ивјави она својим сапутницима. — А ма шта ти? узвикну Николај Ивановић. Овако ее мени донада: не трчати на врат на нос. То је, управо, руски. Ето сад бих тркнуо до биФеа да узмем оно по Флаше коњака, што преостаде, и што у оној хитњи заборависмо нонети! — Не треба. Седи, где си—ту си. Его, имаш поред себе Флашу црнога вина. Испред вагопа нродаваху новине, и нровозише у особитим колицима мале јастучиће с натписом: ,,1е8 огеШегб", што стајаху по један Франак. — Гле, с каквим јастуцима Французи путују, ноказује Нпколај Ивановић Ивану Кондратијевићу. — Куне га за ФјЈанак, преноће ноћ, и онда га оставе у вагону. А ти вучеш собом по целој Европи јастучину од шест килограма. — Шта да радиш кад ти жена наметне тако страшну јаетучину, одговори овај. „Узми, вели, узми. Поеле ћеш ее радовати што носиш. Прилези у вагону и сети се жене."