Zvezda

БРОЈ 7

3 В Е 3 Д А

СТР. 51

Рекав то, као да се присети нечему, па рече : „Азг ти нећеш то ником казатм, је ли? а „Нећу," с пуно збиље одговорих ја. „Ко зна," нродужи: она, „шта би могло да буде кад би отац, или кад би тетке дознале за то ! С тога сам, вишш, и ностала оиако мириа према њима,' само да иишта ие прамете... Ал' кад једном одем, ја им се жива нећу више враћати." [[ријатно дирнут том неочелшваном новошћу, и срећан што ће се на тај начин доскочити и бабама и њеном пијаном оцу, ја је само запитах: а кад ћс то да буде? „Скоро" одговори она..... И било је скоро.-Нија ирошло ни мееец дана, а она се једиог дана на јутрењу венча с учитељем. Њен отац који је истога лаиа дознао да се венчала, ни главе није обрнуо на то, шта вигпе, изгледало је да га је тај корав његове кћери пре обрадовао но расгужио. У то доба алкохол га је све више савлађивао. Ето тако је она оставила свога оца и била ерећна. Кад сам им нрви пут отипгао, а то је било убрзо после иеичања, ниеам је чисто могао познати, толико ее била променила: иостала је ведра и вееела. Говорила ми је како ,је срећна, и како ни мало не Жали што је оставила оца. Њена покојна мајка мучила се по]>ед њега, па није право да и оиа поред њега страда. Њен муж, који је такође ту био, врло ме пријатио прими. Помилопа ме два три пут по образу, и сменгећи се запнта Олгу: „дакле то је тај твој велики пријагел. ?" Вио је висок, лепо ризвијен човек. Имао је мале, црне брчиће и велике црне оча, у којима сам ја инстинктивно, дакле баш с тога што еам био још дете, у ћркос његовој иријатности, осећао неку хдадчоћу. Због тога, и поред најбоље своје воље, ниеам могао да му се одмах нредам свом својом детињом душом, као што је то било с 0'лгом Тај први ути?'ак није ее ни доцније промевио, пошто сам имао прилике да се опријатељим с њим. У прво време кад год сам им отишао и он је био тамо и обично је проводио време с нама, а нарочито са мном, баш као да ми је био какав мало старији друг. Али доцније све еам га ређе затицао, тако, да у брзо дође доба да га никад код куће нисам налазио, нити је долазио кући догод сам ја био тамо. Неколико п\та питао сам Олгу где је Никола, тако јој се муж звао, и она ми је обично одговарала да има посла, па зато доцније нисам ни питао за њега, што је јамачео и учинпло да ми је ностао еа свим индиферентан; и ако га нисам мрзио, могу слободно рећи, да га баш ни мало ниеам волео И тако ирође више месеци. Једнога дана опет нађем Олгу саму. Није чула кад сам ушао у предсобље, и кад сам отворио врата од собе, она се брзо диже, иогледа у ме и поче брисати очи. Видох да је плакала Занитаж је што плаче, али ми она &е хтеде рећи. Дуго сам мислио шта ли то може бити, док ми на послетку не паде на памет њен отац. Ко зна, мислио сам, можда је он узрок њеном плачу;

јер, дабоме, он је неће оставити на миру; он је мора гонити; он јој ее мора светити и њој и њеном мужу, зато лјто ;је утекла од њега. Баш сам иремшиљао о томе, кад, а врата се од собе отворише, и, ва моје највеће изненађење уђе њен отац. Да је гром у тај мах у кућу ударио, чиии ми се, не би х се випге уилашио. Кад га угле дах дође ми да вриснем. Срце ми поче ударати као у надвећем страху; ноге као да ми се осекогае, јер видех да ми нема спаса, да му никако не могу утећи, а према опоме што сам чуо н мислио о њему, тврдо сам веровао да је дошао да нас "обнје, иа само викнух: „јао Олга, твој отац," и притрчах к њој. Али, какво грдно разочарење! Место ма каквог напада, место ма какве опоре речи, он ириђе Олги, која га је све дотле зачуђено гледала, и скоро плачшш гласом рече јој: „Олга, сине мој, ево дошао тл је отац да те походи; твој грегани отац, јер је чуо да си несрећиа, а зна, жалосник један, да те нема ко походити ако те он не походи...." Не беше још ни изговорио те речи, а Олга га ухвати за руку оа је узе љубити и поче се гушити у плачу. -Јао, тешко мени несрећнику" продужи ои кроз илач, „ја сам једини узрок твојој несрећи, ја, ја..."' Говорећи то ударао.се пееиицом у прса. „Од куд си ти и могла знати какав се демон крије у њему; од куд си ти могла знати да није злато све што сија, и да су лажне биле све оне слатке речи, којима те је морао обасипатњ... Нвје прошла ни година дана а он те већ сасвим напустио, и има још образа да прича како си тн узрок томе, како га не разумеш јер си проста и глупа.... Она глупа, паметно и добро дете моје..." Рекав то сузе га загупгаше, саже се над Олгом, обави је рукама, и тако заједно с њом, горко илакаше. Ја сам стојао као скамењен. Испрва нисам знао птта све то значи, али ми његове последње речи све објаснише, и тако сам разумео и малопређашње сузе Олгине, које је хтела да сакрије од мене, и то, што у последње време нисам никога иикад код куће налазио. ,.Дакле онаје несрећна," мислио сам гледајући је пун неког неопнсаног страха и туге. Том приликом дознао сам и то да јој се отац није ожеаио и да је оне две бабе, које су га наговорале иа то, истерао из куће и забранио им да му више смеју долазити. Значи, да је тих дана наступио код старца некакав душевни обрт ; да му се окорело срце, јамачно због несрећне судбе његове кћери, на послетку откравило, и да га је кајањз савладало. Некако у брзо после тога Џ се Опаено ра^болем, и кад сам се предигао и от#иа0;Олги, рекоше ми да се отселила. Ја се онда вратим куШ н иопнем се на зид, верујући да је своме оцу, и да ћу је тамо в идет и. 'Чх&д,. н а кућици врата затворена, на нрозорима нема завеса, на