Zvezda

БРОЈ 22

БЕОГРАД, 19 НОВЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбршком и недељом Ц Е Н А : за 3. месец 1. динар или 1 зсрухха.^ | • Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма не примају ее —8& 1 Рукопиеи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

БРОЈ- 10 тгв>. ^гц.

Уредник: Јанко ЈУТ. ЈЗеселинобић

БРОТ З-О ГТР 5 .

*

*

*

Кад у сутон тихи зрак вечерњи гаене Па ее нсЉ са Оуром Оез месеца епуети, Ја ее онда се^кам оне нски красне, Кад не беше буре, ни мрак овај густи. Песме еу ее наше разлегали звуци, Чекали емо зору е пехаром у руци. Безброј ми ее слика пред очима створи, И уздах се оте: „где су дани они?" А у соби мирно, еамо све^ћа гори, Сне ми прошлост мила са очију гони. Оетављену душу црни јади море Ја еам зору чекам — али нигде зоре.... Шабац, 1898. ^лад. Сшанимиробић.

55

ЦИГАНЧЕ

и

ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић —

(наставак) XIX Крили су своју љубав, али не могоше сакрити. Милена је инстинктивно слутила да ту нешто има, па је оштрим оком мотрила на сваки поглед њихов. Да би била на чисто, онаје свим могућим начинима, што једној девојци на расположењу стоје, нагонила Гајића да се изјасни. Ма да је Гајић убедио Паву да он око Милене само облеће, и да он Милену походи само због ње, опет је бегао од изјасњења, не зато што му се Милена није допадала и што она не би била добра »партија«, него да би био интересантнији. Видећи сад докле се дотерало, он се потруди да заметне траг али тако да буду задовољне и Пава и Милена. Пави је рекао да ређе долази Милени, јер она ночиње назирати шта је у ствари. — А ја ћу — рече даље — ја ћу је походити сваки дан, да би на тај начин избегли сумњу.

Пава је веровала. Правила је сама себи посла да само кућу не би морала остављати. Међутим, Гајић се од свег срца забављао у њеном одсуству, са Миленом. Али тако не могаше остати. Милена је походила Паву и, разуме се, причала је како се пријатно проводи. Пава поче осећати жаоку која јој задаваше грдне болове. Љубомора поче тровати њену чисту и узвишену љубав. Било је тренутака кад јој живот није вредео једне трунке. Остављала је рад а њу је оставио онај њен мир. Нигде се станити није могла. Душевни болови беху толики да више није могла ни крити. И у таком расположењу срете се једног дана с Гајићем. Није пошла никаквим послом. Мати јој, видећи је нерасположену, натера је да се мало прође. ■— Но, хвала Богу, кад те једном видех. рече јој Гајић ноздрављајући се — Ти ме, просто, доводиш у неприлику! — ПГга! Зар ја опет крива?! — Па ја ти рекох да ређе долазиш Милени, а ти сасвим престаде. — Не погледа ме нико! -— рече она јетко. — Немој бити неправедна: Милена те воли!,.. Него, ти канда њу не волиш? — Не волим! Ко би је могао волети кад се онако изопачила? Да видиш само како нркоси! Он се насмеја. — А чиме? — Тобом! Те г. Гајић ово, те г. Гајић оно.... Ни о Богу ни о слову, него само о г. Гајићу!... — Немој бити луда! Хајдемо мало овако.... То јест, да ниси пошла каквим послом? — Нисам. -— Онда хајде да се прошетамо, па ћу ти све рећи.... И пођоше право улицом. Она је ишла не питајући куд, само је слушала шта он говори. А он је говориог —- Видиш, душо моја, ти би требала да ми верујеш, као што си ми веровала, и кад би то било онда се не би једила. Ти знаш да те волим! Неколико дана ја се извлачим крадом из канцеларије правећи се болестан, не бих ли те где срео да се разговоримо, да ти објасним. Овај наш сусрет није случајан, ја сам га тражио....