Zvezda

Стр. 178

3 В Е 3 Д А

Број 22

ком случају тањур бих задржао». И де Банвиљ, тај осећајни песник, постао је бесмртан и без академије. Најеавршенији модел. Из Њујорка пишу: За уметника, сликара или кипоресца није данас тако лако наћи женски модел, коме облици тела одговарају законима лепоте. Ако н. пр. имате да моделујете или насликате богињу, принуђени сте, да употребите више модела, како би од свакога узели лепше делове тела, те их саставили у савршену целину. По законима о лепоти женска мора да буде овако грађена: Висина 5 стопа, 4 палца, струк 6бу 2 сантиметара, обим кукова 94, руке ПУ 2 сантиметара, ноге 1бу 2 сантиметара. Тело не сме бити ни теже ни лаганије од 61 килограма. Млада дама у Њујорку, С. К. Бец важи у Америци сад као најсавршенији модел што га има. Њујоршки уметници кољу се око ње. Она је била модел за дивну Венеру, што се налази у палати Г. Гулда у Њујорку. Њој се плаћа што једанпут седи као модел 30 до 40 долара. Амерички сликар Виљем Лов има њој да захвали за своју славу. Свет се дивио прекрасним женским ликовима на његовим сликама много пре, но' што се знало, са кога је модела узео дивне форме. Докле је год могао Лов се бринуо да модел остане тајна, али разуме се, да тај његов монопол није могао остати трајан. Проналазак влаеуље. — Филип Добри, херцог бургундски, отац Карла Смелога, беше за време дуже и тешке једне болести изгубио сву своју косу. А то беше за њега у толико већа невоља, што је он већ и због тога волео изгледати лен, да би освојио срце Изабеле Португалске, своје заручнице. У тој невољи морао је Филип иајзад прибећи сомотској капици, која је оскудицу у коси прилично прикривала. Двор, који. све нађе, да је лепо, што чини крунисана глава, пожури се да ову чудновату ношњу Филипову заведе као моду, и Белгијанци се нису мало зачудили, кад су видели у Брислу цео двор, и оне уз њих, са потпуно ошишаном косом и црним сомотским капама. Свадбене свечаности отпочеше; Филигх разви сав сјај својега госпоства, чиме се надао, да ће учинити, да друге незгоде његове појаве мање падну у очи. Али, на несрећу, њега је гонила зла судба, баш кад се најревносније трудио, да се допадне својој невести. Једне вечери владала је најдубља тишина у целоме двору. Инфанткиња је клечала пред својим молитвеником и свршавала је своју вечерњу молитву. У том се из ненада отворише једна врата са стране, и Херцог Филии уђе унутра. Пун љубави сави он колена пред својом невестом и мољаше за опроштење, због свога доласка. Обоје се за тим подуже разговараху, и усљед непажљивог једног покрета изненада спаде, у сред разговора, црна сомотска капа са херцегове главе. При погледу на поштовања достојну главу, којој је баш са свим. био ускраћен природни накит, није се могла Инфантниња уздржати а да не ирсне у силан необуздан смех. Херцог је с почетоа стајао ту као скамењен, али за тим скочи и утекне из одаје. Филип тада распише, посредовањем једног дворског Садржај; * * * (песма) — „Нцганче" (наставак) — „У кпња из Локарна" — „Књижевност" — „Занимљиве ситнЏце".

чиновника, високу награду ономе, ко пронађе начина, како да се на вештачки начин помогне оскудици у коси. На то се пријави неки берберин и мољаше, да га пусте дворанину. Кад је ушао, извуче из једне платнене кесице неку врсту капице, али капице снабдевене дугом косом, каква расте на човечијој глави. Дворанин се при посматрању овог ремек-дела, веома обрадује и обећа богату награду * — Твоје име? запита берберина. — Пјер Лоршан, из Дижона сам, а по занимању берберин. А у вече овога знаменитог дана дао је Филип Добри Брисељанима сјајан бал, на коме се појавио са власуљом од дивне плаве косе. Невероватност. — Кад је чувени амерички ђенерал Шеридијан Сијуксанске Индијанце походио, причао им је иреко тумача, који је био урођеник, о чудима железнице и био је врло радознао, какав ће утицај имати то његово причање на урођенике. — Па, шта веле људи? — упита он после мале почивке тумача. — Веле да не верују у то, — одговори овај. Шеридијан је за тим описивао парну лађу, а тумач је по том те речи опет превео Индијапцима. — А шта веле о томе? — упита ђенерал, кад је видео, да лица у Индијанаца беху још увек непомична. — Веле, да не верују ни то. По том ђенерал огшсиваше телефон и објашњаваше како човек може да с једнога краја жице, која је пружена на неколико километара, разговара с човеком који је на другом крају; кад је Шеридијан довршио, овога пута је тумач ћутао као заливен. — За што им не иреведете то што сам вам сад причао ? упита га ђенерал зачуђено. — За то што ни сам то не верујем, одговори тумач мирно. Расејани епиекоп. Енглески листови причају једну мало претерану, али врло занимљиву историјицу о неком добро нознатом ирском архиепископу, који што год је више старио, постајао је све расејанији. Тако једнога дана деси му се једна неприлика, која би за мање познатог и омиљеног свештеника могла бити од неповољних последица. Био је на ручку, што га је гувернер Ирски давао изабранијим гостима поводом неке свечане прилике. Кад је друштво било у најбољем расположењу, наједанпут се диже његова светост иза трпезе бледа лица и узвикну ужаснуто: »Дошло је — дошло је!« — »Штаједошло, ваша светости?« —»Капља—одузетост — које сам већ од толико година очекивао", одговори свештеник са суморном озбиљношћу. Кад су гости зачуђено погледали у његов достојанствени стас, објасни им архиепископ с исто тако трагичним лицем, да има већ два минута, како своју леву ногу, у којој је наједанпут осетио болове, добро штипа, али да то штипање ни најмање не осећа. »Опростите, нреосвештени архиепископе, обрати се домаћица насмешена лица ка старом господину, »опростите што вам противуречим, али ова чоследња два минута ви нисше шшииали себе него моју маленкосш!" библиотеци" (песма) — „Где поморанџе зру" (наставак) — „Просја-

Власници: Ст. М. Веселиновић и Павловић и Стојановић Штамп. Павловић и Стојановић дубров. ул. бр. 9. — Уредн. Ј. М Веселиновић.