Zvezda

Стр. 172

3 В Е 3 Д А

Број 22

Поћутавши мало настави: — Да ми памет не налаже да тамо одлазим, ја не бих ни привирио; а да ми наша љубав коју ти хоћеш да сакријеш — не заповеда да играм смешну улогу лажова, ја бих дошао твојој кући, твоме оцу и мајци, па бих им казао све. Ако хоћеш, ево сад да се вратимо! — Не, не! Немој ако Бога знаш! —-грече она преплашено и ухвати га за руку. — Моји ништа о томе не знају. Ја бих пропала у земљу од стида кад би ме погледали и кад би ми што год рекли! — Па како онда хоћеш да те уверим о својој љубави? Кад бих нешто могао да ти отворим своје груди па да видиш!... — Верујем ја; али ми је опет тешко.... — А зар је мени лако? Зар мислиш да је лако градити се весео кад ниси? Зар мислиш да ми је лако чезнути за тобом а разговарати с Миленом за коју немам ни једне жеље? Павино се срце откравило. Она му опрости све; она му поверова све. Ишла је као луда за њим, ишла је онако куд је он хтео и отишла би преко бела света и не запитавши куда је води. Он јој је говорио о својим сновима у којима је она била једини господар, о пољупцима, о загрљајима, о жудњи и чежњи.... — Гле! — рече наједанпут — па ми смо већ код тетка Стане! То је та моја рођака. Ако те не мрзи да свратимо! Можеш попити чашу воде. Паву нешто ледну, она се трже. — Немој, молим те! Шта ће рећи жена? — Чуда Боже! Ти не знаш како је она добра! И узевши је нод руку, готово је увуче у двориште. XX Тетка Стана беше стара жена; већ је претурила педесету, али се још добро држала. Њена проседа коса и чисто кућанско руво улеваху на први ноглед неко поштовање. Али тетка Стана није била жена коју би требало поштовати. Њезин је занат био мало чудноват. Она није прала туђих кошуља, није плела ни везла а опет је живела лепо. Није уживала никакву пенсију нити јој је њезин Груја што по смрти оставио, а овамо имала је свега што јој душа зажели. Имала је две лено намештене собе; по зидовима су висиле слике у златним оквирима што се купују у трговини за намештаје; собице јој беху окићене неким дрангулијама које потребит човек никад купио не би. Многи су гости долазили тетка Стани, многи и мушки и женски гости. Она је све свесрдно дочекивала и испраћала; све је звала »децом«, а њу сви »тетком«. Па како беху отмени ти гости! Све господа у цилиндерима и госпође у шеширима на којима по неки пут можеш видети по две тице или читаву башту. — Добар дан, теткице! — рече Гајић и крадом намигну на тетка Стану.

Она се од једанпут упреподоби. — Треба ситне проје да те поспем! Бог ти помогао! Па где си, где си? Дао те Бог видети! Пава јој приђе те је пољуби у руку, а она њу у оба образа. — Жива била, чедо моје! — рече јој и помилова је по ознојеним, једрим обрашчићима. — Е, драга тетка, част ми је представити моју будућу... — 0-хо! Зар ово лепо детенце! Слатка душо теткина! Па извол'те, извол'те, децо! 0, слатко чедо теткино! Лоло један, ниси заслужио овако дете! — Е, па. тетка — рече он пропуштајући Паву напред и намигнувши тетка Стани — нећеш ме зар брукати сад!.. Зар сам ја тако рђав! — Стана га загрли. — Голубићу мој! Зар ти не зиаш твоју тетку ? Па с ким ћу се ја нашалити ако с тобом нећу? рече жалостивно. — Шалим се, шалим! Ти си моја добра теткица! — рече он и потапше је по плећима. Уђоше у собу из које бијаше хладовина и мирис цвећа. Соба беше чиста и лепо молована. У свему се огледаше нека отменост и величансвена тишина, коју нарушаваше шеталица на сахату у ораховој кутији. С неким страхоиоштовањем Пава уђе у ту собу. Једва је смела корачати; тако јој се учинила величанствена. — Седите, децо. — Хвала, тетка! — рече Гајић и спусти се на једну ггостељу. Стана ухвати Паву за руку па је посади до њега. — Седи, чедо моје, седи. 0, како си леиа! рече јој, а затим се окрете Гајићу — Па чиме тетка да вас почасти? Хоћете пива? — Па да видите, тетка, хоћемо. — Ја бих молила да ми дате чашу воде, рече Пава. — Немој воде пити, не ваља вода кад си тако ознојена — рече Стана. Па се диже и оде да им припреми пиће. Гајић привуче своју столицу ближе Пави. — Ето, то ми је тетка. Је ли да је овде лепо и склонито? Ту се, ето, можемо састајати и разговарати до миле воље, а да нас нико не загледа! Па је обгрли око паса и поче љубити. Пава се иротивила, али не пољупцима његовим, него се бојала да »тегка« не бахне. Али његови пољупци беху тако слатки да она, мало по мало, заборави на све обзире, и подаде се жељи свога срца: поче и она њему враћати пољупце. Топлина даха његова, мирис цвећа и она удешена хладовина готово је опише. А он јој тепаше тако мило, тако слатко!... — Бићеш моја жена! Ја без тебе нећу да живим! Та живот би ми био пуст кад ме не би гледале ове очи! Ја вчше ни тренутка не бихживео!