Zvezda

Број 22

3 В Е

3 Д А

Стр. 177

личних иитереса; који су приглупи, прилени, доброћудни и сујетни; који воле што добро појести и још боље попити, као сви смртни људи и који су себични до наивности и до хероизма, па који су због свију тих особина, што се сваки час укрштају, сударају и противрече смегини. Али они нису нарочито направљени смешнима. Није њих описивало осветничко перо које се наслеђава туђим манама, те изгледа као да се свети невиним људима због своје рођене глупости; не, то је један благ мало скептички оптимизам (ако смем тако да се изразим), скептицизам који има само да послужи као ограда писцу од прекора: да своје људе сувише воли. Јер се Сремац непрестано женира и увек изгледа као да хоће да каже: „ја њих не волим баш толико колико ви мислите, и нарочито моја љубав није слепа. Ја знам да они нису никаква створења за углед, али се ипак могу волети због других ствари. Тако н. пр. мени је као и вама извесно да је овај Нића боктер једна ванцага, и да не заслужује ни онај хлеб што га једе, а камо ли да буде општински часник; али га ја ипак волим. Волим га јако и безразложно — за вас, али га волим као и цело село што га воли, а оно има разлога за то. Волим га јер то није ником криво, јер то није штетно, волим га јер је он у хармонији са својим селом и верни представник његових становника, а то значи да ће он остати боктер док буде добрих људи у селу, т. ј. докле год буде село сретно. Волим га јер он није маџарски л<андар; јер нам је он довољан да нас чува од „кера и швалера", а од другог нас чега и нема чувати, а кад једном њега нестане, нећемо најпре бити сигурни од оних, који нас чувају. Волим Нићу боктера, јер је он задовољство, јер је он срећа, јер је он традиција, јер је он појезија .... Зато волим Нићу боктера!" Та велика Сремчева љубав према својим типовима створила му је једну ману, која се опет толико код њега укоренила, одомаћила и преобразила да је изгубила својства мане и постала као нека манира. Мислим на оно сувишно анализирање или описивање појединих ситница. Сремац се загледа и занесе гледајући један свој тип. н. пр. мачка, па га стана испитивати, осматрати; о обрће га ; о преврће га, о загледа га, о глади га, о мази га, да то није више опнсивање, то је формално „љубовање".... Сремац постаје заљубљен! Ал' ја ћу опет да „прећерам", што реко Владика. Ограничио сам се на приповетку а окупих вам причати о самом Сремцу. „Поп Тшра и Поп Спира" је једна безазлена историјица која се може десити сваком смртном,, особито ако је тај смртни поп, па још има попадију с ћерком. Али су ту описани до ситница живот и нарави попове, и његове породице; ту је тако лепо изнесена монотонија и свакодневиа таворења једног банатског села, да то престаје бити опис — то постаје атмосфера. И онај који никад није био у Банату мол<е после ове приче, осећати као да је тамо неко време провео. Сремац је дивно видео и Нишлије, али он зна и осећа само живот Срба „из прека", Срба Банаћана. Ах, Сремап није могао општу услугу учинити ни њима ни нама! Он је подгрејао у Србијаиаца ону стару љубав за те краје. И зато је неразумљива она замерка са извесне стране: као да је ова

приповетка неко „исмевање." Та зар не видите да је ово поема банатских чари! А Банаћани, са свима оним ситним манама, због којих човек, по причању Сремчевом мора да се искида од смеја, ипак изалазе као култивисани и већ напредни земљорадници, а њихова средина као једна цивилизација. Они мог}^ имати мана, али без њих нису ни највећи народи, Французи и Енглези, но их и те мане престављају као људе већ отесане и давно измакле из примитивне формације. А Банат је још поред тога и врло симпатичио описан, као земља, којој равне нема, и где је толико добро да и „паор мора да побесни, враг му баби," Банат такву оцену и заслужује јер и "Бура тврди „да на овом белом свету лепше земље и нема." Дивни Банат равно поље И Бог му се диви Само човек који силно воли једну земљу може писати као Сремац, и онај мало подсмешљив поглед је само ту зато да скрије сувишну милошту и сузу у оку, која се увек заблиста код честитих људи, кад год говоре о предметима милим. Али ма колико да се Сремац боји нелших сцена и да избегава разголићавати своје осећаје, ипак се овог пута није могао савладати и уздржати. На завршетку бризнуо је један такав млаз љубави и носталгије за оном питомом Бачком и равним Банатом, да ће оно неколико листића остати као једно од најлепших места у нашој књижевности. Ја сваког молим да тај свршетак прочита па ће се зачудити кад нађе Сремтда дирљива као Туру, на његовим најлепшим странама. И кад човек помисли: да су и Мита Живковић и Милан Јовановић и Андра Гавриловић и Драгиша Станојевић нашли места у „Задрузи" а да се на Сремца још није наишло!.... Са свим к'о у Срба! Морам вам још рећи да је издање врло лепо. Артија фина, слова крупна и округла, повез чврст и јак. Честито „Бранково Коло" се овом књигом осевапило. Хвала и њему. Зрес!а(ог.

занш^љиве счттфттттттп Бесмртноет на тањиру. Онога дана кад је Франсоа Копе изабрат за члана француске академије, срете он као што »ЈПив^гаИоп« прича, песника Теодора де Банвиља, који му срдачно честиташе. »Ваше честитање«, рече му Копе, »задаје ми бола. Мене туга мори кад иомислим, да ви нисте у академији, а ја јој припадам. Ми ћемо вас морати да примимо«. — Али ја нећу никад да вас походим, да би сте ме примили, одговори де Банвиљ. А кад бисмо вас ми изабрали, и ако нас ви не походите? Кад би вам се титула академичара једног лепог јутра донела на тањиру?.... Банвиљ се размишљаше, за тим рече, смешећисе: »Ја не знам, шта бих радио с титулом«. У сва-