Zvezda

Стр. 176

3 В Е 3 Д А

Број 22

Ј

У прошлом броју донели смо причицу Ленивац од Алфонза^ЈЈ&оеа. Алфонз Доде родио се маја 1840, у Ниму у Провансу. Био је члан познатог књижевног триумвирата: Иго, Зола, Доде. То ће рећи књижевни нрвак француске књиге. Иначе међу њима нема велике сличности. Иш је романтик-политичар, Зола натуралист - моралист, Доде реалист-уметник. Није овде место да аналишемо т ех!:епбо његова дела. Допустите само неколико маркантннх и карактеристичних обриса, онако ^гоззо тос1о, за њсгову књижевну физиономију. Није уживао у педантном минуциозном Золину сликању. Износио је порочне стране данашњег друштва, али без много буке. — Главнија су му дела: Фромон млађи и Рислер старији , прича о два друга; /Как, историја једног сирочета; Набаб, слика друштва из другог царства (Наполеон Ш); Прогнани краљеви, култ монархизма, проклетство монарха; 1 ) Еванђелист , дирљива слика силна утиска; Бесмртник, сатира прилично горка против академије; Нума Руместан, Сафо итд. Његове пак краће приче (Писма из мога млина, Понедељничке приче) нису само иричице, не, то је збирка осећаја, утисака и успомена, у којима се посматрана реалност удружује с љупком поезијом. Уопште његови су карактери с природе живи, пластични и логични у свом развитку. То је његова 1аси1(:е таИхеззе. Отуд целина каткад неприметно губи; али његово сликање човечије унутрашњости, откуцаји срца људског, анализе душе, страсти, с изношењем онога што је есенцијално, карактерно у ствари, даје нам накнаду за слабију синтезу. То је уједно сведоџба његова оригинална осећања, дара без којег нема уметника. Али то не значи да је тај „осетљив посматрач" напустио ову јудолу плачевну. Напротив, њу је само и сликао. — Свака му је глава, свака алинеја прави сликарски шогсеаи. С елегантношћу и отменошћу стила удружује се живахност и природност израза. Није ретка ни варница духа. — Умро је 17 децембра прошле године. Ј]г- л „Поп Ћира и поп Спира", приповетка Стеве Сремца. Издање „Бранкова Кола". Српска Манастирска штампарија. Сремски Карловци. Веохма ми је жао што не могу овог пута да вам говорим опширно о целокупном раду Сремчевом, а то бих волео баш поводом ове последње књиге његове. Немогуће ми је из многих разлога, а и обим нашег листа не би допуштао за једну ако не велику а оно дугачку студију. Но ја то задовољство резервишем за другу прилику, које ће од сад бити честе — бар се ја надам, јер ће се Сремац сад јамачно још више провреднити кад је ова приповетка наишла на овакав топал пријем. Ред је да вам се каже: да се за ових последњих година ниједна приповетка није толико пута штампала, ') Нека сте проклети ви којима је народ поверио свој олтар, а ви место да га чувате и браните, ви га ногама пзгазисте.

ипак тако радо и као прештампавана читала, као ова два попа. За не пуне четири године три издања! Први пут је изашла као подлистак у »Будућности", листу незнатном, и одатле је дотерана прештампана у „Бранковом Колу" па је оно одштампало у засебну књигу, као хонорар Сремцу. Али је то, још пре, један леп поклон српској публици од овог вредног уредништва, јер су читаопи много добили што имају ову красну и духовиту приповетку у једној књизи, а не да је читају испрекидану, те се врло често дешава да човек по коју главу и пропусти. Примећава се да је то и самој приповетпи донекле шкодило, гито је писана за подлистак, јер има местимичних понавл.ања која уде општем добром упечатку. Што је најинтересантније и најлепше у овој приповетци то је што се у њој открива један нов Сремац. Један Сремац је био већ велика добит за нашу сироту књижевност, а сад их имамо два! Ви сте знали само за Сремца писца „Ивкове славе", чувене приповетке, која већ толико времена снабдева сва весеља, све славе и све свадбе у Србији „вицевима", који још дуго неће остарити, али нисте ни сумњали да је то само једна половина, — и то она можда чак мање јака, — Сремчева талента. Прави Сремац је тек имао да се јави. У „Ивковој слави" Сремац је хладни опсерватор и доброћудни хуморист, који се искида од смеја гледајући једну врсту људи, дотле њему са свим непознатих. Њему се то јако допало и он је сео да и нама то исприча. Ништа више. И зато, ма колико да је приповетка пуна духа; ма колико да су карактеристике тачне, чудесно тачне; ма како да је стил лак, пријатан и права прскавица од духа; ма како да су му слике и поређења пикантна — ипак се опажало да је то само једна приповетка а да ту није изнесен живот, живот прави, живот свакодневни, где све нрави остављају своје силуете за вечита времена. Видело се да нема ту оне топлине, коју писцу даје предмет, а писац је комуницира публици; да ту оскудева она, како да кажем?, интимност између дела и творца. Јасно је било да је Сремац само један стран посматрач, врло финих чула, кога јако занимају типови на које је случајно натрапао, али да му је се то могло десити и у Врању, и у Скопљу или ма на којој тачци српског југа. Са свим је друкчији Сремац у „Поп Ћири..." Ту искаче оно што једног писца прави великим, на име: •узајамност осећаја писца са средином, (сотпшпаи1:е с1е зепћтеп^з), где је пишчев темперамент нека врста природног дестилаторског апарата, кроз који проструји цео живот једне околине, па пошто се ту пречисти и у типове изради, излази као квинтесенција опазака пред читаоце, који су тада у стању да по неколико образаца познаду цело друштво. Сремацјетеку овој књизи прави реалиста, т. ј. човек кога занима само оно што је §епиз, а никако изванредни конкретни случајеви, ма како они интересантни били. Он се бави с људима као што смо ви и ја, који нису ни мало бољи ни мало гори од нас, но су блато од чега се све прави; који су чак и добри под извесним условима и са извесним ограничењима; који неће никад бити рђави из голог задовољства или дилетантзима, но једино из „добро схваћених" својих