Zvezda

Број 23

3 В Е

3 Д А

Стр. 183

Младић дознаде да његов саговорник, г. Шантеро, стари трговац паланчански, оставив трговање, пошто је остварио скромну економију, беше дошао уочи тога дана у Париз да у њему проведе једно осам дана. — Ја први пут у животу овде долазим, додаде доброћудно... И то још због моје кћери! Јер ја некако ову галаму.... Али Сесилија прче да види престонину! Од своје стране, Алберт, не налазећи за умесно да му каже своје име извести г. Шантеро-а да је чиновник министарства, а сад на одмору. Па како имађаше времена, јер гтре но што се погше у вагон имаде само да се рукује са својим пријател.има, он уведе путнике у Пантеон, показа им зидне слике у ходнику, одведе их чак у гробнице и именова им гробове великих људи. После Пантеона, г-ђица Сесилија загшса у свој записник одлазак у Луксембуршки врт. Алберт хтеде још послужити им као чичерон, и испод једног кестена издроби једну ћају јату врабаца, који скакаху чак до његових прстију да му отму парчиће. Ово зачуди оца и кћер. — Наши, код нас, рећи ће г-ђица Сесилија, мање су цивилизовани! — Ах! мали препредењаци, рече г. Шантеро, не ве РУЈУ зрнима соли! Алберт Моние одушевљаваше се хваљењем његова Париза, у коме је од више година. Сиђе са булевара Сен-Мишел н оде са њима у судницу, где адвокати у нарочитом оделу, многе покрете чињаху; по том показа им панораму Сенску и одведе их у Нотр-Дам. Наједанпут погледавши у часовник би као стрелом погођен. — Ох! изговори гласно. II, брзо, без икаквих процедура, пожелив много задовољства својим садрузима, оде. Сувише доцкан, гшх!... Воз је већ отишао. Тада да би умирио матер, која га чекаше на станици Донзиској он уђе у телеграфско одељење и јави: — „Промаче воз; сутра долазим." II Размишљајући о томе у вече у својој соби, Алберт не имаде муке да себи објасни, да је госпођица Сесилија крива што је он тако провео први дан одмора. На име она беше доиста чаробна! Деветнаест година, плава свиласта коса, витак и поносит стас, плаве дремљиве очи; скроз опрезно понашање, које и личи младој девојци добро васпитаној; и тако срећна да гази калдрму париску и да посматра лепе дућане! Више пута, али да то не падне у очи, он јој тајно шиљаше љубавне погледе. Хотимично г. Шантеро, за то му мало прилика остављаше. Не што се не повераваше, него што, како о томе мишљаше Алберт гасећи свећу — он беше предмет неке радозналости, те тај добричина не скидаше очију с њега. Посматрање његовог лица од старог трговца- отпоче у улици Севр, настави се у Пантеону, и до предворја Нотр-Дама. Свакога тренутка отвараху се уста г. Шантеро-а као да га хоћаше питати: „Зар нисте

| ви други Тел?" Што се тиче Алберта, он беше извесан да ннкад није имао ни најмањег додира са оцем г-ђице Сесилије. Зарече се да је још једном види, он хтеде однети у Донзи-ла-Бел успомену њеног љубазног изгледа. Ради тога он би само имао чекати на вратима Пансион-де-фамиј , где ова два путника одседоше, у улици Севр недалеко од његова стана. Рано изјутра, виде их кад изађоше па, истрчав, пријатељски им назва добро јутро; а они га срдачно отпоздравише. Г. Шантеро би изненађен таквим ранењем. — Па ја мишљах, рече он, да Парижани устају у подне. — Парижани су увек на ногама, поносито одговори Алберт. По том се тачно, код г-це Сесилије, извештаваше о програму тога дана, који му она својим слатким гласићем до ситнице исказа III Када је устајао Ламберт Моние затворио је своју кожну торбу, одлучив да трчи на железницу, чим буде очи своје испунио лепотом младе девојке; јер имађаше изјутра један воз, који стиже у Донзи у мркли мрак. Али, један сахат доцније уместо да влаком јури, он се приближује хладовима Булоњске шуме; силази с кола и нуди услужно своју руку г. и г-ђици Шантеро. Како се могао збити један такав догађај ? Он сам не знађаше ништа. То би некаква неизбежност! V тренутку када, над „Пансион-де-фамиј", подиже шешир да последњи пут поздрави оца и кћер, стари трговац дозва један фијакер и изговори ове речи: — Пењите се, дакле, драги госиодине, ви ћете нас ваљда пратити још неколико корака.... Изгрева дивно сунце!... Послови вам се неће нагомилавати, пошто сте на одмору... Он се попе, фиакер загрме, а свеж јутарњи ваздух хладећи му чело, растера важне мисли. Сад, он осећаше још на својој руци влагу руке Сесилијине. Доручковаше у Медону, под једним хладњаком, поред обале наставише пут до Сен-Клуа-, да би се олакшало варење, па онда путници изјавише жељу, да оду у музеј Луврски и тамо одоше. Дан брзо протече. У вече само, при псвратку из каване где свира музика, када је оставио пред њиховим вратима, г. и г-цу Шантеро, Алберт се пренесе мислима тамо, у малену варошицу, мрачну у то доба ноћи, где сама самцита његова мати бде, очекујући сваког тренутка шум воза. Сирота мати! задрхтаће верујући да се сину догодило какво зло! Да ли да јој пошље још једну депешу? Али нашто? Он осећа, да га некаква веза спаја с новим пријатељима и да их он прати па ма до на крај света! Доиста г. Шантеро му рече при растанку: — И сутра, г. Алберте, зар не?... И тако сте на одмору.