Zvezda
Стр. 182
3 В Е 3 Д А
— Францускиња... Сама ми приђе... „Рјус?" вели. А је велим: „рјус." Па ми поласка. Добра је женица, само ви'ш, басом говори. — А зар ти мислиш да ти је забадава ласкала? Та хоће паре и отеће их, ако то до сад није учинила... — Е, е ! Ја добро кријем паре... Труа !.. на број труа! — Хајдемо за други сто! викну му Глафира, домча га за руку и силом га стаде дизати са столице. — Ама, стани море, шта ти је, одупирао се Г(оњурин. — Мамзел, метни на труа. — Не треба труа. Дижите паре па хајте за други сто. Глафира је држала Коњурина испод руке и вукла га иза стола. Никола Ивановић згрну новце. Францускиња сену оком на Глафиру Семјоновну и рече нешто француски, што ова није разумела, алн је по тону могла знати, да то нису ласкаве речи. Коњурин се противио да иде. —• Требало би бар за коњак да платим... говорио је он. — Ја ћу платити. Не брини се... одговори Николај Ивановић. — Гарсон! комбјен? — Гарсон пружи грдан рачун за испијени коњак? А Никола Ивановић стаде се с њим разрачунавати. Глафира је непрестано држала Коњурина испод руке и саветовала му да се одвоји од стола. — Па добро! пристаде најпосле овај. — Само нека и мамзела иде с нама. Мамзел! комензи! — и махаше јој руком. ,— Та јесте ли ви при себи? викала је Глафира Семјоновна. — С вама иде удата жена испод руке и ви се усуђујете још и намигуше дозивати! То је већ и сувише! Хајдемо, хајдемо ! — Што си таква!... Тфу !... Па она је добра, ласкава... Мадам ! викну је опет при поласку Коњурин. — Она вам не сме приступити! Хај'те! Францускиња иђаше позади и говораше нешто, што се тицало Глафире Семјоновне. Најпосле, она прискочи Коњурину, и узе га с друге стране под руку. Баш се видело, да није хтела напуштати свога каваљера. \ — Марш! подвикну јој Глафира и пресече је оком. И Францускиња је опет подвикнула Глафирн на свој начин, па је истргла своју руку и јаком гестикулацијом старала се да нешто француски објасни. — Ето, како је ласкава! Она тражи од вас половину добитка. Каже: „по пола смо играли, по пола и добијамо!" тумачила је Глафира њезине речи. — Какав ђаволски добитак, кад сам се упропастио. Целог вечера три пут сам свега добио. Нон, мадам, нон... Ја сам изгубио, мамзело... Ја сам у губитку... Разумеш ли — у губитку. Ја „пердју." Са свим „пердју"... говораше Коњурин Францускињи. Али ова не одустаје, већ једнако брбља француски. — Она доказује, да је с вама на пола играла... преводи Глафира. — Но, то је тек дрска намигуша ! Дајте јој што год, па нек вас остави. — На чај и за ласкавост могао бих јој што дати; ортачки ни с ким нисам играо. Он стаде тражити по џеповима новце.
Број 23
— Ваши су новци у Николе Ивановића, а не у у вас. Он их је зграбио са стола, рече Глафира Семјоновна. — Ама, имао сам ја у џепу велике сребрне петаке. И најпосле он нађе на дну џепа монету од пет франака и даде је Францускињи. — Ево ти... Узми на чај... За ласкање, на чај... А на пола ја ни с ким нисам играо. Преведите јој, матушка, Глафира Семјоновна, да је то на чај... — Нека иде врагу! Сад ћу ја са сваком будалом говорити! Међу тим, Францускпња, добивши пет франака заједљиво се насмеја и стаде говорити нешто Коњурину. Њен поглед у тај мах са свим не беше ласкав. — Гле, безобразница једна! Мало јој је! Још тражи... опет је преводила Глафира Коњурину. — Достаје, доста, мамзело... Не ишти више... рече Коњурин, одмахну руком и пође с Глафиром Семјоновном. Он је посртао. Глафира га је с муком водила. Наскоро их сустиже Николај Ивановић, те узе Коњурина испод друге руке. Сви се упутише изласку. Публика је зачуђено гледала ову процесију, за којом се неколико пута чула реч: „1еб ј-иззеб." (НАСТАВИЂЕ СЕ)
АЦВаУ- УЕ2А^ С ф РАНЦУСКОГ Велизар Ј. Митровић —<!&I „Драга мајко, имам петнаесто-дневни одмор, с тога хитам да те загрлим. Вечерас полазим у Донзи-ла-Бел. Моје ће писмо стићи на неколико тренутака пре мене. Неумесно је да ти даље што причам." Алберт Моние таман баци ово писмо у сандуче поштанско улице Севр, која је близу његова стана, а сусрете се лицем у лице, на тротоару, са једним човеком од недесетих година, кога праћаше једна врло лепа девојка. Овај човек отвори уста као да га хтеде нешто запитатп. Ну речи му се нриковаше на уснима и он остаде хипнотизован пред Албертом, чије га црте лица опомињаху на некога од његових познаника. По том, после једног покрета неизвесности, бојећи се да се не превари, он изговори подигнувши шешир: — Хоћете ли, господине... да идете у Пантеон? — Ништа радије, господине. Алберт узе на се улогу чичерона отпоче да размишља. — Боже мој! господине, рече, ја сам се упутио управо улици Буфло, и, ако ми ви то допустите, имаћу част да вас водим. — Сматраћемо за част, господине!