Zvezda

Стр. 232

3 В Е

3 Д А

Број 29

Хтела је да обиђе рогаљ од зида, али застаде, или боље рећи, пренеражена уједанпут се укочи. Иза рогља чули су се гласови, прекидани и чудни шапат. Неко друштво приближило се и зауставило се таман код рогља, али га није обишло и тако се није сукобило са Кларом. У место да иду даље, посадили су се на насипу, тако на близу, да су творили само једну тамну пегу на дну обзорја. Клара их гуташе очима, непомична, нема, не дишући и обузета девојачком радозналошћу. Били су то двоје заљубљених, о томе не беше сумње; тако би она била са својим љубазником, да је то допустила жалосна судбина... двоје заљубљених, двоје будућих супружника. И шта су могли друго бити, кад су се тако миловали, грлили и притискивали? Ипак после неколико минута осети Клара неко наравствено гнушање, нешто што је било налик на чуства дерана, када први пут повуче дим из цигаре. А то гнушање прометну се ужасом, када месец разви своју копрену од облака и она разговетно познаде у загрљеном нару стас и лица Дон Атилана Бухије и лепе обућарке, Кларине суседе, плаве као лан и жене млада и здрава мужа. Непомично гледаше Клара у њих, а од гнушања дах је скоро издаваше... Само њено гнушање сметаше јој да утекне и да се опрости необична и мрска погледа. И гађење опија, привезује поглед, задржава уображење и пооштрава пажњу, па можда ијаче него наслађивање... Клара није хтела да види, а гледала је, није хтела да чује, а чула је јасно и разговетно ; није хтела да разуме, а у њеној девичанској души цепала се бела копрена.

Прође десет минута, како је пар отишао, очевидно обилазећи зид дз^гом страном, а Клара још не могаше да се оданде отргне... Осећаше лед, унутрашњу студен, смрзавање свог новелистичног идејала. Подругљиви глас понављаше јој код ушију: Ту видиш, девојко, шта је љубав !... Дан чистог, морског, здравог ваздуха разбуди је. ј Уздахну, окрену се, спусти своју копрену и журно похита у варош, гоњена страхом, да су јој се отац и сестра поплашили, што је нема.

т-гг-у^гутзтугтт-г-рд- А ХРОНИКА Позоршина критика. — „Прва седа влас и , комедија у једном чину од Октава Фељеа. ■— „ Ватрена писма", комедија у једном чину од Гњедића; с руског. Кад би какав докони туриста хтео да избележи све књижевне манифестације у Србији, могао би се те тешке дужности, у колико се псзоришне критике тиче, отрести са три речи. Он би просто написао: у Србији — позоришне критике нема. Кад то кажем, не мислим само на ово тренутно осуство и најелементарнијих извештаја, но обухватам цео перијод од кад постоји Краљ. Срп. Нар. Позориште. У Србији никад никакве позо- |

ришне критике није било. То није само застој, као што је то бивало са, рецимо, књижевном критиком, него је то савршено осуство. Па не само што критике, радова, нема, но што је најчудније нема ни титуларних критичара; а у Србији је бар то лако, добити име „првог српског..." маи никаквих радова немао; шта више, изгледа баш као да је то нужно : немати радова, па заслужити име. Ви знате, да ми имамо наше познате и славне криминалисте, који су изнели из буцака на светлост науке ову науку, — па је ту и оставили да избели; знате, да имамо геодеза без геодезије, астронома без астрономије, механичара без механике са цигло једним не знам каквим клатном, итд. итд. зато ми и јесте чудо: да немамо и једног озваниченог позоришног критичара! (Хитам предварити оне, који би помислили: да ја амбицијонирам ту „титулу", да јето немогуће из два разлога: прво, што сам ја заиста много о позоришту писао, а ја вам мало час нагласих да те почасти не припадају тој врсти л,уди; а друго, што мени није место међу тим научарима. Кога политика држи тај се шале не одваја од ње. Ово моје тренутно писање се објашњава оном изреком: „дотерала орла зла година". Али то ми ни мало не смета да бар о Позоришту кажеМ истину, кад ми је забрањено тако говорити о „другим" стварима.) Дуго сам тражио узрок тој оскудици и испитивао: како то да се и тиме већ није неко закитио? па сам најзад дошао до ове помисли: позориштем су управљали увек тако мало озбиљни људи; о позоришту су се бавили увек тако неуки људи; у позориште су увек улазили тако свакојаки људи — да је сваки „озбиљан" човек избегавао да му се не пришије: како се он интересује за позориште. Па и дан дањи ћете у Позоришту врло мали број, тако званих, озбиљних људи видети. Они седе у папучама код својих кућа, ништа не радећи, и мисле да би грдно од угледа изгубили кад би дошли да виде какав Димин или Судерманов комад. Отуда, дакле, нема позоришне критике. Зато је то „поље" било до данас остављено слободно — па ће тако јамачно и на даље остати. Оно је служило једино као прва вежбаоница за писмене саставе, каквог великошколца, који по најчешће и није на Вел. Школи, али који је направио драгоцена познанства са престављачима обојега пола, и почео писати „критике" као кад се врши какав свети „ долгб ". Те критике се обично почињу овако: „Пошто је комад већ раније познат публици, то о њему нећемо (неко бар дода: „овом приликом") говорити, него ћемо одмах прећи на игру глумаца." И ту сад долазе глорификације разних акцената, што можемо чути на нашој првој бини. У целом том послу наши листови имају још најжалоснију улогу. Ма шта ко нашврљао, чим се то тиче позоришта, уредништво пушта без прегледа! Ни један се лист није постарао до данас (сем једног јединог, чије име мени није допуштено износити) да има редовне извештаје из позоришта, ма да сваки има рубрику „из бела света" или „несреће на свету", у којима се прича: како је једна слушкиња у Петрограду, бришући прозор на петом спрату, омакла се доле, бречила о калдрму и јако се угрувала. Тај немар, свесни или бесвесни, код наше штампе толико је размазио све досадање шефове'