Zvezda

Број 29

Стр. 233

Позоришта, да они о штампи, о тој „седмој великој сили у Европи" нису ни најмањег рачуна водили. Штампа је постала опасна чак и за оне, који су изјавили да о њој неће водити бриге, али није ни мало узнемиривала славну Управу. ГТТта више, само је давала прилике Управи да покаже своју самовољу и свемоћ. Тако нпр. Управа не даје ни једном листу улазницу за његовог извештача, ма да је то право сваког листа да такву улазницу тражи и добије. Па као да је и тога мало, но је Управа чак и одузела улазницу часопису, који је већ имао! А кад још додамо да је тај часопис „Дело" т. ј. данас највећи часопис у Србији, и да један од главних његових сарадника седи у Позоришном Одбору, онда — онда ништа! Закључите сами, шта ће вам моја врека! Где год постоје позоришта и јавни листови. ту листови говоре о позоришту и ту се Позориште помаже листовима, али зато листови имају бесплатне улазнице! Међутим позориште се тако безочно служи свима новинама за распростирање свакојаких реклама, и сви се листови тако стидно подају тој шпекулацији, да честит човек мора да помисли: е је оваква штампа, без самосталности и достојанства и заслужила да дочека овакав закон о штамгш. Морам вас предупредити да уредништво „Звезде" није ни тражило улазнице о којој је овде реч, како не би читаоци посумњали да ја — „Звездин" извештач — држим срце, због тогштојени ја нисам добио. Не, ја овде говорим да би ово питање начелно расправио. Чим Управа тражи да јој новине објављују репертоар и друге услуге чине, она мора сваком таквом љисту, давати карту. Једино што би још могла да услови, то је: да сваки лист, који ужива такву карту, мора бар сваких петнаест дана, проговорити што и о преставама. Али не дати карте ни листовима који редовно, и више но што данас Позориште то заслужује, говоре о њему, то није само аномалија, то је глупа самовоља. Управа треба све да учини само да створи што бољу, •— а не само што повољнију за себе — критику, да се та критика што више бави о позоришту и да се што срдачније заузме за њ, а не да Управа сузбија и ово мало, што се затекло. Овом приликом хоћу да изнесем још једну „чудноватост" Управину, на коју су ми скренули пажњу, а која је пре требала ући у прошлу Хронику, где је било говора о репертоару. Управа је објавила да не прима никакве комаде, који би били цоднети под псевдонимом. Може ли се дати јачи доказ о својој несигурности и неспособности у опени? Оцењивачима треба да гарантује за каквоћу дела име писца, иначе су они неспособни да виде и процене да-ли је дело добро или лоше! Дроњаво, до зла Бога, дроњаво! „Прва седа влас" у мал што није била једна врло лепа комедија. Она је као така чак и почела, али после шта јој би? — нико из публике не знаде да ми објасни. Јер та прва седа влас је заиста један врло леп предмет за комедију. Она постаје трагичан догађај у оном свету, из кога је ову комедију Феље црпао. Замислите једног човека, који се већ десет, петнаест година зна и осећа „неодол.ив", па од једном дође старост, као у „Сељаку

као Милијонару" која га опомене да треба да распрегне! Тај је случај у неколико додирнуо Пајерон у „Мишу" али му он није био главни циљ. Али узмите да је то лице — жена! Јаој! жена, која већ толико година заноси памет, свима онима, који памети нису никад ни имали; жена, која је навикла да је при свакој њеној појави сколе са све четири стране „каваљери" и друге индивидуе, које се разним погрдним именима називају; жена, која је држала да за њу има вредности само њено огледало, а оно друго је све нико и ништа — представите себи такву жену, у тренутку, кад доживи ову катастрофу: седу влас, на коју је упозорила нека драга пријатељица, јер се собарица, која је чешља никад не би усудила да јој пажњу обрати. Таква револуција у животу једне лепе госпође јако би ме занимала, а држим да и вама не би била досадна. Али је Феље, као судба, дрзжчије наредио. Он нам је изнео један пар, који је већ од десет година због неверства мужевљевог у скривеном разводу, а под истим кровом. Муж тера своје и теши се што боље може, оправдавајући се мишљу: да и његова жена не губи време. Али жена чека и баш — губи време! Шта чека она? Чек'а да јој муж оседи, да га престану друге хтети, и онда ће он морати вратити се к њој, а она ће радосно прихватити туђе огризине. Ма. колико да нам је тешко примити претпоставку: даће жена бездетна, изтога света пристати на овакав живот без икакве компензације; ма колико да нам изгледа неприродно то прећутно поравнање у ком једна страна све губи; ма колико да изгледа то смешно за париско друштво: кад жена нити коску глође нити... ипак се са свим тим а са много добре воље може човек помирити, ако је жена каква Лукреција или под каквим другим именом начело — жена. Али модерна жена; жена из вишег [света, где се уживања тако грабе; жена која живи животом свију других, а ни једна тако не ради — него већ знате како — раде; таква жена да рескира дванаест година најлепшег живота чекајући једну маленкост, која може проћи без дејства икаквог — то, бар ја, не могу никако да разумем! А шта би било да се муж за то време таквог ћаловског живота искварио и постао неспособан да схвати оне философске рефлексије своје жене? Како би се осећала жена да је он на ту седу влас смагнуо скептички раменима и отишао — у клуб да спава, кад му јежена собу затворила? Не, не, грдно је та госпођа рескирала. Рачунала је на сувише далеку будућност — а ми нисмо такве црте код жена приметили. „Ватрена писма" су нам бар одмах показала с ким имамо посла. Прво смо видели да преводилац није ни наслов комаду разумео. У оригиналу стоји „Горагцш иисма» т. ј. писма што сагоревају, писма што у ватри горе, писма што човек побаца у камин да изгоре. То је преведено са „ватрена писма." Видите-ли колико то има смисла и колико одговара оригиналу? Младић воли девојку, и она њега; па он оде по служби у свет, а девојку натерају да се уда за неког старог богаташа. Она остане убрзо млада удовица, грдно богата, са старом љубављу у срцу, а њен се драган врати