Zvezda

Број 3

3 В Е

3 Д А

Стр.

— Тфу! шта је ту самих тунела! говорио је Николај Ивановић. — Још ни пола часа како путујемо, а већ смо седам тунела прошли. — Где ли би ми доручковали, мила госпођо? пита Глафиру Коњурин. — Мој стомак већ свира контрабасом. — Па, у Монте-Карлу шта ће нам боље место? — А зар стоји тамо воз тако дуго ? — Шта се нас тиче воз? Рекох вам једном, да нам карте важе четрнаест дана. Ми ћемо изићи с нашим ручним пртљагом, па ћемо доручковати, и идућим возом продужити пут. Возови, скоро свакога часа овуд пролазе. — Глаша! Не саблажњавај! викну Николај Ивановић. —■ Знам ја зашто ти баш ту хоћеш да застанеш! — Чуда Боже! Негде нам ваља доручковати, а с овим картама то се може учинити. Што би се глађу морили ? Изиђимо у Монте-Карло.... — А зашто баш у Монте-Карло? Ваљада немамо других станица ? — Друге су станице мање и ко зна да ли имају бифе; за Монте-Карло већ знамо, тамо су величанствени ресторани и раскошне кафане.... Попијте који коњак, прихватите се својски... — Не, не, боље ће бити да се на другој којој станипи задржимо. Што ће нама раскошан ресторан? Нека се нађе хлеба и кобасица, — то нам је доста... Видиш, заборавили смо то собом понети... Ми смо то увек собом носили, само сад идемо без ичега, без хлеба, кобасица, вина. —• Тако мора бити, кад си наједанпут окупио: „хајдемо, хајдемо!" Зато и идемо као на пожар. Но, МонтеКарло је град, у Монте-Карлу кад би се задржали, могли би наћи и вина и мезета, колико нам је воља. Да се задржимо, дакле, у Монте-Карлу. Николај Ивановић плану. — Бог с тобом! Јеси ли ти при себи? Ми једва чекамо да умакнемо куд нас очи воде од тога карташког вертепа, и то што пре, — а ти окупила да се задржимо баш ту! викао је он. — Карташки вертеп?... Ми не стајемо ради карташкога вертепа, него — ради ресторана. — Знамо, знамо... Од ресторана је свега десет корака до карташ&ога вертепа, одговори Коњурин. Ах, Боже мој! Зар сте ви деца, па не можете да се уздржите од игре! — Ех, госпођо драга, човек је слаб и срце му није од камена. ■— Е, онда, ја ћу вас уздржати... — Ти? Хг, ха, ха! насмеја се Николај Ивановић. .— Ти? Страсна карташица? Локомотива умањи пару и воз се приближавао станици. — Моп1 :е-Каг1о! повикаше кондуктери, који још у ходу воза поскакаше на платформу. — Ево Монте-Карла! Устајте, господо, дајте што пре ручни пртљаг и јастуке, ако хопете добро да доручкујете! рече Глафира људима, па дохвати свој пртљаг и изиде на платформу. — Глаша! Глаша! Боље ће бити да идемо на коју другу станицу... говорио је Николај Ивановић жени, али

ова поново скочи у купе и извуче отуда на платформу путничку одећу и један јастучић... За њом се стаде спуштати и Коњурин, са својом великом јастучином. — Иване Кондратићу ! што ти силазиш ? Знаш ли ти да је то Монте-Карло? — говораше му ради објашњења Николај Ивановић. — Све једно, одговори Коњурин. — „Бог ће чувати, а свиња ме не ће појести." Јако сам ти огладнео. Знаш, хвала Богу, да синоћ, после губитка на рулету, нигде нисмо вечерали, па сад ваља подобро се набокати. — Ја нећу да изиђем овде... Ви како хоћете, али ја нећу... Ја идем даље... Ја не желим... — Немој бити тако ћудљив, Никола Ивановићу. Водимо те у ресторан, а не у рулет да играш. Излази одмах овамо! — Али, свињарија је то од вас, што поступате тако! Ви остајте, а ја идем. . — Па иди, ако можеш без картз. Карте су у мене. — Глаша! Побој се ти Бога!... -— Излази, излази одмах из вагона.... Воз полази! — 'Баво би га знао шта то све значи! викну Николај Ивановић, па избаци на платформу заостали пртљаг и један шал, и сам искочи из вагона. Воз се лагано удаљавао од станице. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

- н1ше8 1<е к01јх —Ф—- I — Погодите, где су ме лане почастили гуском о Бадњем вечеру, рече Константин обрисавши салветом своју плаву брадицу. Ми знађасмо, да је тада наш пријатељ боравио у својој рођеној земљи — Русији, и ја одговорих: — Ви сте зацело сладили са породицом неку добру гуску, заклану у очи Божића — на обалама једне од ваших сибирских река, које су шире него ли наша мора! Константин на то одмахну главом. II — Не, рече он, ја бејах већ оставио моје родитеље и кретох на пут за Европу; већ недељу дана путовах. А путовао сам саоницама, да доспем до Иркуцка и лађе. Рачунали смо, да ћемо у варош стићи у очи Божића, па зато смо се још у напред решили, да ту једну ноћ отпочинемо. Али путови бејаху рђави, снег је тако сипао коњима у очи, да смо их морали испрегнути око седам сахати на неколико километара до Иркуцка, пред првом кућом једног малог села, које се звало: Зитма. Као готово сва села сибирска, З.итма је само једна дуга улица, која води Европи. Наши се коњи сами зауставише пред првом светлом сенком, која им пут препречаваше. Ни прст пред оком није се видео; ноћ је била