Zvezda

Стр. 28

3 В Е

3 Д А

Број 4

посетиоце Монте-Карла по стени, баш до на врата играчкога дома. — Видиш ли болан, вели Коњурин, на какву се висину треба попети, да свој новац на рулет оставиш, и још за то пењање на машини да платиш? И људи опет иду; иду те још како! — Може се и пешке ићи, вели Глафира. — Више од пола ове публике иде пешке и унаоколо, само је тетко ићи уз брдо. — Може бити да је срећније, кад се иде пешке. Отприлике, као што се иде у богомољу у манастир... Како би било да и ми пођемо пешке? Али, они већ стајаху у вагону и машина ихјелагано уздизала. — Ја држим, да ми идемо само доручка ради, примети Николај Ивановић. — Ради доручка, само ради доручка, одговара му Коњурин. — Мени се чини, да ти подговараш да се игра? — Јок, брате ! Бог с тобом! Зар да играмо после изгубљених хиљаду и пет стотина цинара? Нисмо ми своје новце нашли на путу! — Та шта сте ви једнако окупили хиљаду и пет стотина, кад сте само хиљаду и четири стотине изгубили, и то не рубаља, већ француских четвртака? рече Глафира Семјоновна. — Па, зар је то мало? прихвати Николај Ивановић. — Више нас није коштао ни пут од Петрограда до Париза, и после — шта смо ми тамо обишли света?... а овде смо толико исто бацили ни у шта. — Није истина! Ми смо сви троје свега потрошили које у Ници, које у Монте-Карлу хиљаду и четири стотине франака, а не рубаља. — Али смо сваки франак по четрдесет копејки платили. — Нашто говорити о томе? Кад се то толико циција и џебрачи, онда није требало путовати на страну. Јер ми нисмо дошли овде да течемо, већ да растичемо. Иначе смо требали ићи у какав Тихвин... Па и у т ихвину би ваљало за сваку ствар новцем платити. У томе машина стаде и вагонска се врата отворише пред мирисном баштом. Мирише кипарис, загрејан пролетњим сунцем; миришу беле и црвене камелије што расту ту, у шпалирима; сија лимун, на тавно зелену листу. Иванови и Коњурин пођоше алејом кроз башту. — Ах, да дивне природе! одушевљено говораше Глафира мужу. — А ти се противиш и дуриш, игго смо овде стали. — Нисам ја, Глаша, против природе; већ ми се неће да опет будем будала, те да траћим своје новце тим гагрицама на корист. А природу — ја много волим. — А ја је обожавам! Особито да се нађем нод помсфанџиним дрветом, па да водице пијем из поморанџине корице! одазва се Коњурин, и настави: — А што ми ни једанпут не тражисмо да нам даду ракије из поморанџине корице? То би се овде бар нашло. — Е, баш да вас утешим, запитаћу овде, — одговори му Глафира. Они стигоше на главни улаз играчке куће. У лево се видео ресторан с великом терасом. На улазу и око

ресторана гура се силан свет; неки су на тераси седели и доручковали. — Дакле, у ресторан? пита Николај Ивановић. — Чекни мало, да се прођемо... Хтела бих лепо разгледати одећу оне даме, рече Глафира Семјоновна. — То је чудно, оригинално одело. Видиш ли је?... ено је где скреће у алеју од палама. Бар да видимо том приликом палмову алеју. Гле, џбуње од ружа Март, а руже цветају! А гле, како латаније изгледају на отворену ваздуху! Ево, видиш, ова ће латанија имати бар 100 годинл! Њене се године броје по зарубцима на староме лишћу. — Деде, то одело разгледајте, што сте хтели, па да похитамо у ресторан не би ли на поморанџиној корици... започе Коњурин. — Претрпите се мало. Не може се то наједанпут оком загледати у хаљину; то је неучтиво. Ево, обиђимо ову алеју, па ћемо онда у ресторан. Никола Ивановићу, уживај, уживај у природи! Ниси ли рекао да волиш природу? Па уживај сад... облетала је Глафира око мужа. — Тхе, уживам, мрачно одговори муж. Алеја се обиђе и одело се прегледа. Они се попеше на терасу ресторана и седоше са сто. — Али само на поморанџиној корици... напомиње Коњурин. — Одмах! одговори Глафира, па се окрете момку и рече: — Еске ву заве о-ди-ви оранж? Ух! заборавила сам како се корица каже француски, рече она. — Знате,. на корици... Ву коМпрене: оранж.... жута корица... жон.... — Шнапс тринкен!.. говори Коњурин, а прстом дотиче грло. Момак стоји у ч^ду. — Апорте муа оранж! рече најпосле Глафира Семјоновна. Момак се насмеја, донесе вазу с гшморанџама. Глафира ољушти парче поморанџине коре, показа је момку и рече: — Вуаља... О-де-ви комса... Момак смаче раменима и стаде нешто мрмљати. — Не разуме! Ето, видите колико се за вас мучим, и он опет не разуме? — Ама шта ту ваздан ! Не вреди ни говорити! Нека донесе белу, руску ракију! викну Николај Ивановић. О-де-ви рјус, имате? Ву заве? —• Ош, топз1еиг... — И закуску, закуску... Гор девр... заповеда Глафира Семјоновна. — Аља рјус... О-де-ви, гор девр... А апре дежене пур труа персон. — Чудо, у земљи поморанаџа живе, а ракије на поморанџиној корици не држе! говорио је Коњурин. — Чини ми се да сам се довољно за вас постарала ; али у њих нема те ракије, рече Глафира. — Шта ћете? Пијте ту просту... Ти, Никола Ивановићу пиј подобро, јер Бог зна, да ли у Италији има руске ракије! Мучно да ће је бити. Јер то највише држе у Ници и Монте Карлу, где многи Руси живе. Сам Париз не држи је свуда; први пут кад смо ишли тамо на изложбу, —■ није се нигде Дала видети. — Што си ти данас тако љубазна према мени? чуди се муж.