Zvezda

Број 4

3 В Е

3 Д А

Стр. 29

■— Хоћу да ти умостим, вели жена. Доручак беше славан, поручен без јеловника, и коштао је свега по четири франка с главе на главу. ЈБуди искапише боцу руске, смирновске ракије, па је иокрише лаком, то јест, залише је црним вином, па се развеселише и поцрвенише као раци. — Глаша! Од радости, што данас из овог места одлазимо, хоћу да поручим боцу шампањца! Куд иде, нека иде! узвикну Николај Ивановић. — Поручи, зашто не би... — И ја ћу метнути на радост једну боцу шампањскога! додаје Коњурин. — Шампањ! Де бутељ шампањ! издаје заповест Никола Ивановић, а показује момку два прста. — Шампањ сек и фрате. Компрене? Видите ли ви како ја знам пијаначке речи? Баш, као сваки Француз! хвалио се он. — Друго што — 1 ни опепелити, али што се тиче пића — славно! Попише и шампањско вино. — Е, сад ћу ја у вагон и — шљафен; само се изврнем! рече Николај Ивановић. — Глаша! запитај кад полази воз? ■— Питала сам већ. Кроз два и по часа. Има доста времена. Момак ће нам спремити за пут црна вина, хлеба, сира и шунке. Видите како сам све паметно удесила и како се старам за вас. — Мерси, душице, мерси... Ти си мени бон фам... Али имамо доста да чекамо... Него знате шта?... Хајде да испијемо још једну боцу шампањца! — Доста је, Николице! Пили сте и веселили сте се довољно. Боље је, да понесете собом, па пијте путем. — А шта би друго и радили овде? — Хајдемо у играчки дом, да видимо како тамо играју. — Шта?! У играчки дом? У рулет? извикну Николај Ивановић. — Та не би играли; него само да гледамо, како други играју. — Не, не, ни за што на свету! Знам ја шта си ти наумила! — Уверавам те... — Не трабуњај... Посејали смо већ хиљаду и пет стотина франака; од нас је довољно. — У томе јесте ствар, што није хиљаду и пет стотина, него само хиљаду и четири стотине, а ти окупио једнако хиљаду и пет стотина, па хиљатгу и пет стотина... А ако је тако, онда, дај ми да намирим равно хиљаду и пет стотина. Још сто франака треба додати. А ко би знао, да тих сто франака неће повратити оних 1400, и добити још толико? саветовала је мужа Глафира Семјоновна. — Не могу, Глаша, не могу. •—• Их, болан, ти жалиш сто франака, да учиниш својој жени задовољство! А овамо ме бон фам називаш. . — Није ствар до новца; али ја нећу да се поново начиним будала. — Онда, дај ми педесет франака. Педесет ти, а педесет Коњурин нека да. Ето, ја ћу ризиковати само 50 франака... Свега десет пута... Највише ми је због сна,

што сам ноћас уснила, знаш,... због оне цифре двадесет и два. Јер она се није могла уснити тек онако! — Фу, како си неодољива! рече Николај Ивановић и речи му показиваху да се предао. — А јесте ли ви заиста видели на мени, у сну, цифру тридесет и три? питао је"Коњурин са осмејком. — Тачно, тридесет и три... —■ Како велиш, Никола Иванићу? Да положимо по пола стотине франака, те да онај гобитак заокруглимо?.. пита Коњурин. — Ту је, брате, сан.... и предсказање неко... 4 — Лаже она за тај сан!... Она је то измислила. — Тако ми свега, нисам измислила, не лажем.... Голубићу, задовољи ме, и ја сам тебе задовољила. И Глафира брзо подхвати мужа под руку и повуче с терасе. Овај се слабо одугшрао. — Е, да ми је само да знам, од куда ти те карташке навике! Јаучеш за игром као окорели карташ! говорио је он. — Ах, Никола, та ја морам свој сан проверити! Дакле? идеш и ти?... Ну, мерси, мерси... говорила је у радости Глафира Семјоновна. Они приступише играчкоме дому. За њима је тетурао и Коњурин. (НАСТАВИТ.Е СЕ)

ФРАНСОА К011Е Већ је десет година касирка у штационом хотелу, а име јој је г-ђица Олимпија. Ово митолошко име приличи њеној изврсној лепоти. Њена биста и обла плећа, обучена у црни сатин, поносито се издижу изнад контоара а између две пирамиде и две вазне од шећера, у којима су начичкане кашичице тако, да изгледају као тоболци пуни стрела. У огледалу иза ње огледаху се њена обла плећа, њен чврсти и бели потиљак, њена уста и мрка коса. — Ах, гаравушо лепа! мрмл.аше неки трговачки агент, испијајући пиво на брзу рз 7 ку, јер се пети минут приближаваше. Примајући кусур од келнера и уверавајући се да га не сматрају за парче будале, он бацаше ватрен поглед на касирку.. Она му одговараше тихим и њој својственим осмејком, а он целе ноћи сањив и повучен у угао свога вагона, гледа у сну ту исполинску личност, њен кукаст нос, њене јунонске очи и њену тиху физиономију. Лепота г-ђице Олимпије не утицаше само на путнике трошаче; она је будила трајнија дивљења, дивљења која не прекида изненадни узвик жељезничкога чиновника: »Господо, путници експреса, изволите у кола!" Јер хотел је имао и своје сталне госте. Извесан број буржоа из овога париског краја навикао се на овај хотел и с тога долажаху, да ту проведу вече, да читају новине и играју на манију.