Zvezda

Б рој 10

3 В Е 3 Д А

С тр. 77

познат подозрив човек? А ако нас он заведе у такво место, тде ће искочити неколико људи, па опљачкати и затворити у подземне јаме! Шта мислиш онда ? Але, мусје! Але! Марш! Не треба то! викну Николај Ивановић старом Талијану, па нагло повуче жену натраг са уласка у подруме. Глафира Семјоновна одступи мало. . — Заиста, да није брилијаната, требало би сићи доле! Можда је тамо оно, што је најлепше, рече она. — Нема ту ни трага од лепоте, драга моја. Разваљени зидови и одломци камења — то ти је све! уплете се Коњурин и зену. — Разваљени зидови и у нас, у Петрограду, дају се видети. Идите, кад се вратите кући, па видите како руше велико позориште због консерваторије, — наћи ћете ово исто. Стари вођ искочи пред њих па их позва да иду некуд горе, по степеницама, али, они се не осврташе на њ. Затим, онај бркати вођ приђе Глафири Семјоновној и понуди јој два комада белога мермера. — боиуешг с1и СоИзеиш... Ргепег, шас1ате, ргепег... (Успомена на Колисеум... Узмите, госпођо, узмите), рече он. — Овај нуди камење за успомену на Колисеум... Да узмем? пита Глафира мужа. — Па узми. Можемо се похвалити пред ким у Петрограду, да смо то донели управо из Рима, из Колисеума, и да смо их одвалили од царске ложе. Коњурине! Би ли ти понео који камен из Колисеума, за спомен? — Море, остави се тога! Ја бих за успомену прогутао са задовољством коју чашу рума римскога и порцију талијанских макарона! А шта ће ми то? Шта имам ја од камена? одговара он, и настави: — Држе људи којекакве развалине за путнике, а ни на крај памети није им, да у тим развалинама удесе какав ресторанчић! Славна нација! А да је ту Шваба или Француз, јамачно би било нића и закуске до миле воље. — Тако је! Зато хајдемо у ресторан на доручак. И ја сам ти јако огладнео, рече Николај Ивановић. И они се упутише изласку из Колисеја. Вође се такође кренуше у истом правцу. Они се смеше, скидају капе и клањају. У говору њиховом чула се и реч: шасагош... — Шта? Тражите „на макароне"? упита их Николај Ивановић и насме|а се. — Ах, ви, досадни ђаволи! Ево вам један франак на макароне! Поделите! По пола! Компрене? По пола.... и ту се стаде објашњавати знацима. Бркати Талијан старао се да разјасни да он треба још да добије и за камење, које даде Глафири Семјоновној. Ова ее маши у џеп и даде брканлији још један франак. — Мет, тас1ате !... рече овај љубазно, и ћушну јој у руку још једно парче мермера, што га нађе у џеповима своје оцаклије. — НАСТАВИЋЕ СЕ ■—

ТРУБА СТРШНОГА СУДА БЕРТОЛДО АУЕРБАХ - Чудновати су, и, често пута, тајанствено, испрекрштани путеви човечјег живота. То су чворови и замке, које ни једна човечја рука, па ма како она била вешта, не уме да удеси. 'Го су заплети, које не може да раздреши ни најлукавија памет. Па ипак све то иде својим природним током; а то је, управо. и чудо, што је све обично, из чега необично произлази. То ће се најбоље видети из ове приче. Управо онде, где се, у.сред шуме, деле атари цвају села, извршено је једне пролетње ноћи, у доба пунога месеца, ужасно дело. Један је човек клечао на другоме, који је ту лежао мртав. Облик је заклонио лице сјајнога месеца; славуј је уставио своје звучно појање, кад је онај, што је клечао претурао по џеповима убијенога, и све, што би нашао, сакривао код себе. Сад га упрти на рамена и хтеде га однети до реке, која у близини жубораше, да га тамо утопи. На једанпут застаде, задихан под мртвим теретом. Месец се беше појавио и бацао своју нежну светлост кроз шумска стабла, па изгледаше, као да се на месечевим зрацима нијају звуци неке до крајности тужне песме. А сасвим близу разлегоше се звуци поштанске трубе, разносећи по ноћној тишини мелодију оне песме: „Мислиш ли на то?" Злочинцу је било у томе тренутку, као да је лешина на његовим плећима оживела и као да ће га удавити. Брзо збаци са себе терет и нагне бежати, све даље и даље. Тек се на обали заустави и стаде прислушкивати. Све је било мирно и само се таласи жураху низ реку, као да би хтели да утекну од убице. Овај се љутио што није поништио трагове својега недела и што се од чудноватога страха дао у бегство. Он се пожури натраг, лутао је тамо амо, за^ирио у сваки кутак; зној му је цурио с чела, удови му отежаше као олово. По нека ноћна тица излете, лепршајући крилима, кад би се он пробијао кроз густиш ; али нигде не нађе, што је тражио. Најзад застаде, да боље размотри; али чим би учинио само три корака, одмах би залутао. Све му је треперило пред очима, те муизгледаше, као да се стабла сагибају и дижу, да му пут заварају. И зора најзад заруде, тице полетеше и запеваше своје јасне песме. С долова и брегова зачу се пуцање бичева. Убица се преплаши и брзо га нестаде. Лешина је била тога дана нађена и донета у село у чијем атару лежаше. На десном слепом оку мртвога тела видели су се трагови као од ударца оштрим каменом. Никакав путни лист, нити се у опште могаше наћи ма какав знак, по коме би се могло дознати од куда дође овај бедник и куда је хтео. На гробљу, које лежаше поред цркве, тамо горе на високоме брежуљку, на чијем подножју промицаше царски друм, пробијен кроз стење, требао је другога дана да буде закопан овај убијени странац. Огромна гомила света ишла је за спроводом. Они