Zvezda

Број 14

3 В Е 3 Д А

Стр. 109

ПОХО Д А — хајнц товоте —нВВДуго стојаше он пред великом кућом у Јоршкој улици, нетренимице гледајући други спрат. Ту станује његова мати — његова мати, коју је он у своме животу видео један једини пут; али која му се често јављала у сну, када се, после ручка бацао на пожњевено жито, да се са осталим жетеоцима мало одмори. Када припече звезда с плавога неба, а мала шева поремети подневну тишину својим монотоним цвркутањем; када га зној свега облије, а ветар пријатно око раздрљених груди заћарлија нијајући ознојену плаву кошуљу, и кад од рада и врућине клоне — тада му се јавља мати и он је гледа пред собом... Овда онда слушао је он о њој. Она је чешће писала жени, код које се налазио; па и кад је већ изђикао као шеснаестогодишње момче, онаје непрестано шиљала новаца за њ, што је сеоски свештеник давао у штедионицу. Њему није требао ни један грош ^рише од онога што је сам служећи зарађивао. И тако се постепено гомилао мали кагштал, који је свакога месеца растао.... а он је гајио наду да ће једнога дана моћи купити парче земље, па можда чак и кућерак, и све ће својим вредним рукама и радом платити... Девојке у селу знале су даје Хенрек Вулков неки мали капиталиста. Зато су га и погледале тако радо и смешкале се на њ. Но Хенрик се плашио девојака, чак и онда када је као осамнаестогодишње момче са осталим друговима пошао на игранку. Сувише је мислио на своју матер, која станује у Берлину, у грдној вароши, што му се чинило као каква авет; далеки циљ, камо су тежиле његове жудње. Он је знао да нема оца. Једном су га баш због тога задиркивали. Без речи, као разјарени бик, бацио се он на подсмевача и треснуо га о земљу. И тек ауторитетом сеоског нопа ствар се стиша и не дође пред суд. Од тога дана нико се више не усуди да му и једне о оцу помене. О својој матери, која у последње време не даде дуго гласа од себе, имао је нарочиту представу. Сећа се, као кроз маглу — могао је имати тако осам, девет година — да једном дође нека богата госпа у село. Баш се черупао с једним дечком и крв му је из носа текла, кад гапомајка зовну. Лепа госпа гтогледала га је узвереним очима, а малиша не смеде праг да прекорачи. Тада га старица преКори, и он мораде госпи руку да пружи... а она је зарила своје лепо лице у мараму и силно уздисала, плакала и јецала. А он је тако стојао поред ње, па најзад почео и сам плакати. Баба се неко време мрштила, па пошто је довољно концерат слушала, она узе малишу за раме, окрете га према вратима и пустк на поље.

Ту га опет озари сунце; он стојаше на сеоском друму гледајући на кућу, па се онда окрете, и као да га кака неман гони, наже у шуму, где се беше сакупило доста сеоске деце да траже лешнике. С вечери су већ били готови са игром и посматраху двоја отворена кола, у којима неко весело друштво богате господе и госпођа, у финим и отвореним хаљинама, са грдним шеширима и бледим образима, певаше и ликоваше. Највеселија од свију беше баш она дама, коју је ту пре два сата Хенрик гледао, како горко плаче у ниској и димљивој кујни. Када је у мраку изуо обућу, старица му сурово рече да је та госпа, што је долазила данас по подне, његова мајка.... Он се загледа у старицу ни речи не разумевши. И како се глуио загледао у старицу, то га она ошамари, да се готово сруши на своју сламну постељу, и целу ноћ гледаше кроз баџу у бледи месец, не разумевајући баш ништа од свега. Од тога дана често би сео у сутон и сањао. И увек је видео госпу у њеној отвореној, жутој хаљини; и увек је видео како у колима стојећи маше црвеним сунцобраном, како се смеје и пева. И постепено се губљаху те успомене, и оста само неко тавно осећање увијено у маглу. —■ Једном оде у суседно село у католичку цркву и тамо виде слику матере Божје. Од тог доба није више могао да дели те две појаве — велики бели шешир, преобраћао се у златан зрачни ореол небесне царице. Дубоке очи гледале су исто тако мрачно, сањалачки и магловито. А у немирним сновима његовим блудила је његова мати као бела, дуга сен, између безбројних звезда. — Па се једног дана заче жудња у њему да види своју мајку још једном. И та га мисао све више обузимаше, и то тако силно, да је увек, кад је сам био, плакао сећајући се своје матере. Једнога дана оде свештенику и каза му својејаде. Овај покуша да га утеши и да га одврати. Шта ће он у великој вароши? То није за њ... И опет прохујаше месеци. Јесен обараше свело лишће с дрвета и тераше га преко голих поља и ливада. Рада врло мало, а досада скоре зиме притисла готово свакога. То баш беше згодно време да пробуди сетне мисли. Једнога дана рече Хенрик своме госи, код кога је служио, да хоћеуварош. За колико ? —Најпребитако једно осам дана. — Идућег јутра отпутова. Саветовали су га да се вози железницом; али он некако није се њој поверавао. И тако цође пешице од раног јутра до дубоке ноћи неуморно пешачећи. Овда онда возао би се мало и на колима. У пролазу кроз једно село, остаде на ноћишту код некога слуге, кога нађе пред вратима где пуши опруживши ноге по смрзнутој земљи. Газда је с газдарицом био у вароши.