Zvezda

Стр. 110

3 В Е 3 Д А

Број 14

Идућег дана, око цодне, стиже он пред прве куће у предграђу. Довде је ишао једнаким широким друмом. Сад се на једном загуби у мрежи улица. Питао је, али није добијао никакав одговор, или су пред њим мрдали главом, не знајући ни приближно да га известе о Јоршкој улици. Већ се спусти ноћ, и он оста тако са свим остављен и загубљен. Сви они светњаци буњаху га; галама тако замрси његово просто појимање; куће, фењери и људи, изгледаше му, да се окрећу; и он се мораде наслонити на зид један, и склопи очи, да би се опет освестио. Кола су јурила поред њега; звонца са трамваја одјекивала су бескрајном улицом, људи га гураху; овда онда окренуо би се ко год, па кад је видео сметеног сељака рекао би каку грубу реч, која се у метежу губила; а ако му је дошла до ушију — он је све примао, занесен пијаним утиском што је Берлин на њ производио. Па како да нађе своју матер у овом ужасном метежу ?... Он луташе даље, долажаше у пусте улице, све даље према северу, где је варош бивала све пустија. Ту, у једној полу-опалој кавани нађе склоништа за ову ноћ. Али заспати ни за Бога. Превртао се по постељи до у зору, као да је био у грозници. И снага га изневери... Најволео би да се још одмах, врати. Али он мора још једном мајку своју видети. Другог јутра пође према југу... Најпосле застаде пред једном високом, мрачном кућом са безброј прозора као са стотину очију, у којима одсјаиваху зраци хладног децембарског сунца. Ту станује његова мајка... Док је тако стојао, прође поред њега жандар и посматраше га од главе до пете. То га наведе да се реши, и он уђе у кућу. Његове тешке ципеле јексерима потковане одјекиваху по шареном, каменом поду дворишта. Весели, голи амори, нацртани по зидовима, дођоше му пред очи као неко чудо које га заплашило ; али он стеже срце и пође по застртим степеницама. Кад дође до другог спрата он стаде. И ту на месинганој табли стојаше његово име. Лепо прочита слово по слово па онда дубоко удану ваздуха, обриса зној с чела и закуца својом грубом песницом у висока врата. Тек пошто је по други пут лупао изађе једна млада служавка, која бесно залупи вратима, и пре но што он могаше и словца прозборити, запита га зашто не звони... да није луд,?... Он погледа на бело дугме, на које она прстом показа и промуца нешто. — Милостива госпођа још није устала, одговори му служавка мерећи га презирним погледом, и тада затвори му врата пред носом. Он заста неколико тренутака, чекајући да се врата поново отворе. Но како опет оста све мирно, спусти се он низ степенице, и оданде гледаше на прозоре. —

Било је доста хладно, и њему почеше ноге да се мрзну. Реши се да дође после једног сата, и пође да лута улицама не знајући ни сам куда, док не дође до Крајцберга. И ту седе на басамаке споменика и посматраше оданде неизмерну црну гомилу кућа под својим ногама, изнад којихседизао црни тежак дим из безбројних димњака; гледаше како сјакте златни крстови на тороњима многих цркава, како блешти на сунцу победнички споменик у Тиргартену; а из те грдне масе издизаху се као острва кровови жељезничких станица. Из равни је брисао оштар ветар. Али он оста мирно седећи. Пошто се довољно начекао сиђе с брега доле. Подне већ превалило кад дође поново пред познату кућу. Овога пута повуче за звонце. Тек кад зазвони трећи пут дође неко. Друга нека девојка. Запита га шта жели; но он не знађаше ништа да одговори. — Шта ће да јави милостивој госпи? — Он није знао. — Милостива госпа има у осталом сад неку посету. Она ће рећи да дође после једног сата. И по други пут он остави кућу још тужнији но пре тога, и луташе безциљно морен глађу. Али је знао да ни окусити не може. Прво мора да види своју милу матер. Већ после подне. Небо се увило и замрачило. Бели, перасти облаци гоне се преко мрког неба. Он сав малаксао. Дуго, дуго чекаше мирно пред вратима, док нешто унутра не оживе. Најзад зачу кораке, врата залупише и он чу још неколико неразумлл-ших узвика па онда гласан смех. Он се подиже и стаде пред звонце. Најпосле притиште својим широким палцем. Јасан звук разлеже се тишином. За тим дође девојка. — Онај човек је опет дошао, милостива госпођо! А на коридору стоји неки господин са поткресаном брадом; на глави му цилиндер, а нека госпа увијена у тешку бунду, осврће се лено према звуку. И у томе га угледа; а он стоји окамењен питајући се да ли ће то она бити: она госпа са златном косом, бледа. бескрвна, напудрована лица и нешто оштрих тамних очију под црним обрвама. Он промрмл^а нешто. То је требало да значи: Ја сам Хенрик Вулков! Али га нико не разуме. — Служавка блене а госпа се смеје. Свакако, онај господин, учинио је каку примедбу на рачун овога. И стоји тако у углу немајући куражи ни беле да прбслови, Дама пита шта управо хоће овај досадни човек.., За тим поче онај господин да шапуће са госпом, она пријатно клима главом; и при изласку господин баци збуњеном младићу један новац у капу, који он грчевито стеже. Па онда обоје са шумом стрчаше низ степенице. Хенрик се једва освести, и запита служавку: ко је та госпа. — Па појури низ степенице и сам; али у тај пар баш, кад изађе пред кућу, коњи повукоше батар, који је он и пре приметио.