Zvezda

Стр. 150

3 В Е 3 Д А

Број 19

нерала, који ћећ беше ночео нримати молбе. Пошто је веК нронитао неколико молитеља, генерал баци ноглед и на Червјакова. Јуче у „Аркадији", ако се сећате, вашество, отноче извршитељ беседити, — кинуо сам и... нехотице унрскао... Опр... Каква лудорија!.. А ја мислим, Бог зна шта!... П1та ви желите? обрати се генерал другоме молителзу. „Неће ни да говори! помисли Червјаков, побледивши. — Значи, да се љути... Не, то се не може тако оставити... Морам му објаснити..." Кад је генерал свршио разговор и с последњим молитељем и уиутио се у унутрашња одељења, Червјаков крочи за њим и замуца: — Ваше-ство! Кад сам се осмелио, да узнемирим ваше-ство, то је само, могу рећи, из осећања покајања!... Није намерно било, изволите се и сами размислити. Генералово лице доби неки плачевни изглед и он ману руком. -— Ама ви мене, канда, држите за будалу, господине! рече он и нестаде га у вратима. „За будалу?... Од куд то?" размишљао је Червјаков. ■— „Нема ту ништа „за будалу"! Генерал, и не може да разуме! Кад је тако, нећу се ја више ни правдати пред тим лудаком! До ђавола с њим! Написаћу му писмо, али му више долазити нећу! Бога ми, нећу!" Тако је размигшвао Червјаков, идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је и мислио, и никако није могао да измисли то писмо. Морао је, дакле, другога дана опет ићи, да лично објасни. — Јуче сам долазио да узнемирим вашество, промумла он ; кад га генерал погледа питајући, — не зато, да би држао за будалу, како сте ви изволели рећи. Ја сам се правдао за то, што сам, кијајући, упрскао... а нисам ни мислио држати за будалу нити пак исмевати. Зар би се и смео исмевати? Кад би се ми исмевали, то онда не би било никаквога, тако рећи, уважења према особама.... Иапол.с!! загрме наједанпут генерал помодривши и дршћући целим телом. — Како?... птаиућући запита Червјаков, запемео од ужаса. — Напоље се вуци!! понови генерал лупајући ногама. У утроби Ивана Дмитрића откиде се нешто. Он нииЈта није видео, ништа није чуо, само измаче до врата, изиђе на улицу и оде посрћући... Несвесно дошавиш кући, не скидајући униформе, легао је на диван и — умро. с руског Ј..У.

СРПСКО НАРОЛНО Б^ДАГО Окукл>аи,е слика из српског језика (наставак) Отрес'о се ко иас росе, вели се за оног, који је какав р])ав посао окончао, па се много на н> не осврће, но само гледи да што пре од тог измакне. Зна се да пас не воли гацати кроз росну траву, али кад га „дужност" и туда нагони, он чим из ње избије на путању, само што стане и протресе се — па оде даље као да ништа није ни било. Обично се човек, кад га нешто непријатно снађе, вајка и жали; неки чак гледа да како тако то избегне, а неки — врло ретки да се за то чак и свети. Али човек, псеће при роде, човек, данашњега доба, само се згрчи, сле гне раменима, повије главу и — трпи што га сна|е. Кад све прохуји и кад му бес протутњи над главом, он хукне, отресе. се и — настави и даље жнвети као добар и честит грађанин. БресШог. (Наставиће се) ПИРОЂАНКЕ пгпбклежио : Мил. Ђ. СтанојевиЋ учптељ 16 Данковица Невестице Данковице, Да камо ти Данко јунак, „Еј га тамо у Совију! Не лаж' не лаа;' Данковице ! Буд је Данко у Совију, Што ће нушка на чивију, ЈНто ће сабља у канију, У канију на узглавље ? 17 Девојачка превара Мори млада невсето, Што се млада удаде : Ил' си сама годела Ил' превара голема ? — Несам сама годела „Нег превЧгра голема: „Ова златна јабука „И смиљева ћитчица".

ПОВОРИПША ХРОМИКА СЕОБА СРБАЉА, драмат у пет делова, с певаљем, од Ђуре Јакшића. Морам вам одмах изјавити да сам ја био међу онима тога вечера, којима се овај драмат Т>урин, овакав какав је, са свима својим манама и недоста.цима, допао. Знам да ће ме ово при-