Zvezda

Стр. 262

3 В Е 3 Д А

Врој 8Н

женама, што се толико муче да добију нову бригу, као да овај свет не изобилује и за њих довољним бригама. А сем тога жене заборављају или се чине невеште томе, да само пуноправни грађани имају нраво да бирају и да буду изабрани и да они пре тога морају одговарати неким друштвеним обавезама, које се женама не могу никако натурити; па где је онда једнакост и равноправнсст, коју данас жене на сва уста проповедају? Ова тражбина, као и разне друге, које нам оне постављају, са свим је неумесна и неразми шљена, јер оне у кући могу заиста куд и камо више учинити утицајем на своју мушку околину, но што би могле са говорнице у скупшгини. По мислите само на она оружја, која жена има од природе ради утицаја на мушкога, па ћете одмах увидети, како им није ни од сада као ни до сада потребно са говорнице показати вештину и гипкост свога језика. А међутим би нас тај њихов чин одвео далеко, јер би нас привео крају породице; ово је век напретка, али оживотворено Женско Питање учинило би од њега век назатка. Жене треба то да увиде, па да се оставе лепих теорија, пошто између иајлепше теорије и стварности" често лежи провала, коју не можемо нити смемо прећи Жене заборављају једну врло важну ствар, о којој морају водити рачуна - оне заборавл,ају своју природу или још боље рећи прецењују је! Не, ноштоване госпође, тако нећете никад успети. Промените прво из основа* своју нрироду; ишчу иајте из своје душе сва она осећања, на којима вам ми мушки зазидимо, али која вама безусловно ирече иут; промените своје срце са свима његовим особинама — па тек онда пођите у борбу с изгледом на успех. Овако ће највећа штета бити на вашој страни јер нисте за то створене, да за дуго упропашћујете своју снагу у тој неравној борби. Много ће бити разорено — али ћете ви морати опет све поправити, много што-шта отићи 11е с иравога пута — ви ћете га морати потражити и вратити. Једном речи, ни ћете у сваком случају сносити ратну оштету. Женина је највећа бољка у гоме, нгго не зна где је боли и шта јој још треба. Само напред! Жалимо се на све — ваљада ће се из те масе болова наћи бар један, који заиста осећамо! То је њихова логика, која се из сваког, па и најмањег, женског дела да извести. Оне груди, које су биле ризница најнежнијих и иајнлеменитијих осећања, која су се загревала на дивном срцу мајке, жене или сестре, — те груди ностају од једном поприште ужасних политичких и социјалних страсти. А она уста, којасу пређе тако нежно знала тешити у несрећи и подстицати на нов рад која су знала најлепши бисер језика пронаћи, да њиме оките оно што воле та уста почињу од једном изговарати страшне непојмљиве речи: на место утехе долази клетва на цео мушки род, место наде — очајање. Песимизам нреовлађује, жена пропада као жена,

а нешто средње, неодређено, мушкобанасто излази на среду, да се пре или носле тајно повуче за увек. То је трагедија трагедије, последњи чин друштвеног живота. Природа је жени показала један пут — мушкима други. Муж иде својим путем, не плећући се у женске послове - жена, пак, хоће, да иде обојим путевима, не размишљајући о томе, да ли је то у ствари могуће. Пут, који нам природа одређује, може се по мало прекорачити, али ићи двама путевима, бити човек па ипак жена, није чак ни по теорију, а камо ли у стварности могуће. Ја чујем једнозвонце, суморанје његов звук, скинимо капе и не уздржавајмо сузе, — сахрањује се чедност и невиност, а модерна жена с осмехом на уснама, али бором на челу, полако секундира ; вјечнаја иамјат!... Звонце се приближује! Размислите, госиође, о свему овоме, јер ово није баш тако површно речено, као што на први поглед можда изгледа. Раскинувши везе, које вас везују за мушке, за пародицу и друштво — ви ћете ипак бити прве, које ће се пожурити, да те везе опет завежу. Треба само имати на уму, да је боље оставити све читаво, но после крпити. Женско Питање није у суштини ништа друго до огромна Донкихотерија, коју очеку.је иста судбина, која је снашла племеиитог витеза од Манче и његовог практичног, али лакомисленог Санча. ЈЈегети сопственим крилима и летети завитлан са ћилима — мораћете и саме признати, да није исто. ([гаставиие се)

ДРУ11ГТВЕНА ХРОНИКА Нешто 1гали1,- на увод. Наше госиођице и гласовир. ИГатне музичко о^ралонање и музика у нас. Концерат на Великој школи. Још и данас сматрају се у нас лене вештине као нека врста спорта, који је скопчан са вели ким трошковима. Музика, сликарство и вајарство јесу појмови, чије су иам границе непознате и неодре1)ене. Ми смо им сасвим ту!)и и неповерљиво гледамо оне, који се труде, да у нас одомаће те лепе вештине, што облагорођују сурови дух још непросвећених народа. Нека је далеко од мене свака помисао, да сувремени Београд, са његовим електричним осветљењем и трамвајем, и своју драгу и красну домовину увршћујем у ред оних земаља, којима је огпевано „Свјати Боже". Зар нисмо ми српски Пијемонт? Ми имамо отмени свет, имамо и неку врсту средњег сталежа, а имамо бо'ме и сиротињу. Све су то услови, да се једно друнггво развије ; па где тога има, тамо постоји и услова за живот. Тај