Zvezda

С тр . 314 3 В Е ОЧЕВО СРЦШ — Ж И Б. Д. П А Б Л О Б И II Нервозно и скоро љутито корачаше крушшм корацима ио раскошно намештеној соби Јован Иетровић, богати пенсионар. Мало мало па би застао, и као да с неким разговара, изнео би нанред десну руку, доказујући како је његова љутња основана и како се он не може доволшо да начуди, од куд у његове Каће, његове лепе и као јагње мирне и наивне кћери, толико смелости да она каже својој матери, а његовој жени, како она . . . ох, она . . . његова мирна, стидљива Каћа, из све дупте воли Вогдана, сина сиромашне његове кирајџике, који је писар неког министарства. . . . На, каже, пусти ти своје дете да ирави познанство ! -— продужаваше ражљућени отац. Ама затвори га у кућу до удадбе, па не цуштај пикуд . . . Какве забаве, какве шетње! Права будалаштина! . . . Па још ти романи, који само залуђују тако младе, тако наивне дупге, као што је у моје Каће. Ма у кога се, само да ми је да зпам, загледала! Обичан нисарчић! Веле, свршио је права. Чудна посла! . . . Ја сам учио само четири разреда гимназије, па ми је боље него онима, који су већ оседели учећи . . . Ца бар да је богат, да им је осигурана будућност. Овамо једва ми илаћа кирију, а, син мајчин, већ се загледао у моју Каћу! ПГта вели: богата, леиа, млада. Дивота! . . . Е, нећеш, мој соколе! Избићу ја и теби и њој то из памети . . . Још данас ћу им отказати стан И што је више падао у ватру и љутњу, све ) је брже корачао. Тако иђаше по соби још неко време, на погледа на сат. Беше већ три сата после подне. А како у то време имађаше нека посла, он дохвати шешир и пође. Прође кроз собу, у којој је, у једном углу, на столици ссдела Каћа, јецајући ; а на другој Јвегова жепа, везући пешто, али са тужним погледима, и пе осврнувши се на њих, изиђе из куће. Време беше топло а дан супчап. Оп пође полако ладовииом, иушећи цигару, и, од времепа на време, климаташе главом, којом је исказивао поред неколико речи, чуђење : •— О, да ми је да знам само у шта се загледала ! . . . Иде ои тако, кад па углу улице иримети како доста журпо иде један његов стари иријатељ, лекар. Поздрави се с њим, па опазивши у њега доста бледо и тужио лице, заустави га : — Шта је ? — Помисли само : моја сестричипа . . . — Да пије умрла? узвикну Јован. -- Још је мало требало. Али, хвала Вогу, стигао сам баш па време . . . Јадна моја еестра,

3 Д А Б рој 40

она би од туге полудела. Да зпаш само како ју је волела! Имати само то једно дете у оноликом богатству и изгубити га, у цвету младости, из своје глуности . . . Помисли само ! — Каква глупост? запита зачуђено Јовап, пе разумевајући шта ће лекар тиме да каже. — Велика, мој пријатељу, глупост! Ево штаје: Даринка, јединица моје сестре, бар тако стоји у иисму што га је оставила, заволела се са неким младићем, омањим чиновником. Дође његов отац ире неколико дана и затражи од моје сестре Даринку за свога сина. А моја ти сестра, кад је то чула, ни две ни три, и не иитајући своју кћер, истера скоро човека из куће. И јуче пристане да је да трговцу Марковићу, који је скоро дваиут Од Даринке старији . . . — Па . . . дал^е ... — промуца узнемирено Јован — Зашто је није дала ономе ирвом ? — Права глупост, кажем ти. Ма да је тај младић, као што сам се известио, и поштен и честит, и свршио школе —- али сиромах је. А моја се сестра, кад је чула каквог је стања, није дала ни оиепелити. Иа како га је Даринка јако волела и како није хтела да пође за човека, који је два пут старији од ње, она је покушала да се отрује ... И још је само мало требало . . . Али што си ти тако одједпом побледио ? Ох, Воже, каква несрећа ! узвикну уплашеио Јован . . . Да . . . права глупост . . . упроиастити своје дете, своју једииицу тако . . . Збогом . . . морам да се журим. Па руковавши се са лекаром, Јован се брзо упути својој кући. ЈБега одједном обузе страх и сумња: да ли пеће то исто и његова Каћа да учини? А она је јутрос казала својој мајци, да га воли и да пеће ноћи за другога. И што се год више ириближавао кући, њега све већа бојазан обузимаше . . . Ох, Боже мој, зар она, моја мила Каћа то да уради! узвикиваше он, скоро гушећи се од бола и страха . . . Иа, и ако је сиромах, само кад га она воли . . . све ће добро бити, муцашс даље пењући се уз степенице. И онако блед и узнемирен отвори врата на соби. На опој истој столици седи његова жеиа, а његова кћи паслоиила главу на мајчино крило и јеца. Он застаде мало. Одједиом чудно узбуђење пројури му кроз душу и натера му сузе на очи. Рашири скоро са свим руке и појури својој кћери, гушећи се скоро од суза : — Каћо, моја мила Каћо ! . . . Оди! . . . И дохвати своју кћер, која због ове изненадне милоште, иоче још јаче да јеца, и стаие јој љубити косу. — Је ли, реци ми нраво, да ли га ти баш волиш ? . . . Само ми то реци . . . иа ја . . . ја ћу све учипити што ти хоћеш ... I I ако је сиромах, али је, знам ја, поштен и честит . . . Само ми ти реци . . .