Zvezda

3 В Е

3 Д А

Стг. 315

И место сваког одговара Каћа загрли снажно свога оца, и пе гледа;ју1ш му у оми, наслони своју главу па његове узбуркане груди, па поче још гласпије да јеца.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ ОД Н. А. Љејкина

(НАОТАВАК) Г ј ХУИ На иароброду се тискаше иутници скоро свију иародиости и ио један силазаше но лествицама да заузму место у чунићима, те да отплове Плавоме Гротлу. Веслари се грдише међу собом примајући путнике, и затим одмицаше од пароброда. На палуби беше велика узбуна Свако се старао да што пре сиђе у чун да би гато више пробавио у гротлу до илиме. Чула се ту реч талијанска Француска немачка, а највише енглеска. Ови људи, вазда Флегматични и спори у покретима, сад се журише и прегуркиваше чуновима. Онај Енглез у гаотландском оделу, осим обешена о раме бинокла, барометра, Флагае и кутије, носио је јога и плетену корпицу с рукатком. У корпи бегае гомила малих кутијица са натписима, писаним црвеним плајвазом. — Силазите брже и седајтс у чун опог старога веслара. Он, истина, има само једно око, али је вепггији од другог двооког, и брбља по мало Француски, рече 1'усима контролор, прогуркујући их лествицама. Чун се доде колебао по усталасаном мору. г Лорави веслар прими Николу и Коњурина, а ГлаФиру просто узе под иазухо, као дете, и посади иа скамијицу у чуну. — Лакгае, лакгае! Сломићега чешљеве од корњачине коре! Ево, носим их у џепу! викала је она, али чун одмаче од пароброда. "Ворави домча весла. Он бегае скоро полунаг. Панталоне и рукаве од когауље засукао толико, да даље ако је и хтео, није могао. На раздрљеним грудима види му се велика, густа чупа. Ј1ице му беше опточено кратком, густом постриженом бра дом. Гледао је само на једно око. На глави, место капе, стоји му нека гаарена крпица. Чун јепри лазао великој, стрмој стени, на врху које пасу козе, и оне, с те висине изгледаху врло малене Доле, под стеном, газе воду до колена два гола субјекта, чија се нагота прикривала само кратким гаћама Они размахиваху рукама, викаху и мамљаху себи чамце, гато се приближаваху. — Гле, гле, у каквим су костимима, ноказује на њих Коњурин. - Је ли могућно, да станов

ници тога острва носе такво одело?... Па то је просто Адамова одећа! — Не може бити. Они се вал>да купају, одговара Николај Ивановић. — Глагаа, гледај! — Таман. Треба ми да гледам голе људе, одговори она. — Допустите. Можда су иа овом острву дивљаци?.. Јер има острва где дивљаци живе, започе Коњурин. — Па, гата да радпмо ? За невољу мораш их гледати, неће ти очи искочити. — Не будалите, Иване Кондратићу! Дивљаци су у АФрици а не у Италији. — А од куд ви знате да је ово Италија? Могли су нас у Африку одвести. — У Африци су Арапи, а овде видиш беле људе, умегаа се и Николај Ивановић. — Ама, погледај ти! Од кудјетобело? Н>угаке им као у црнаца Голнм субјектима примакогае се два чуна. Они се одмах загњуригае у воду и носле неког времеиа показагае се снова, држећи негато у рукама високо над главом. — Шта то показује, пита Николај. —- Јамачно је то нека представа Глаша, хоћегп ли да видимо ? пита он жену. — Хајде, не измигаљај! одговори му ова, па се окрете веслару с питањем: — Уе грот бле ? Далеко грот бле Ч Луан? Веслар се обрте, пробрбл>а негато неразумлгаво и показа на отвор у стени, гато стојагае бага над самом водом. Предњи чамци долазећи дотле губигае се. Около отвора у стени стоје два војника, на качкетима им боја отворено зелена. — Оно су неки солдати! показује ГлаФира. — Ваљда одржавају поредак. Чун стиже томе месту. Војници пружигае руке с малим билетама и викнугае негато, но ГлаФира је од свега разумела реч — „антре". — Де лира пер персон, — пита веслар а магае главом на војнике. — За улазак узимају две лире од персонс. Дед, Никола Ивановићу, вади гаест лира! рече ГлаФира. — ЈуФ! Како је мали отвор иа гротлу! Како ћемо ући и изићи ? Господе ! Нронеси! Николај Ивановић узе улазницс. Коњурин побледио и говори: — За своје новце и гле кроз какву се рупу морага провлачити! Требао нам је и тај ђаво! — Ваља се сагнути овде, на дно чуна. Ииаче нећеш ироћи, рече ГлаФира и прва клече на дно чуна. Чун стоји пред самим отвором. Из гротла се чује потмуо пљесак весала у води. Веслар, упре весло у стену и викну негато Николају Ивановићу и Коњурину, али ови не разумеваху гато им је говорио. Овај онда скочи, докопа их рукама за, врат и стаде их притискивати на дно чуна. Коњурин се стаде борити с весларом.