Zvezda

џ = В рој 50 3 В Е Али је сурова судбина вребала своју жртву. Ледне ноћи, кад заточсник сниваше о својој срећи, и у заносу чињаше луде покрете, претури тестију и вода се сва просу на његоне груди. Сва слама беше мокра. Шта да ради сада ? Да опег почне Сизифов рад? Још нетнаест година провести у истом послу?! Очајање! Ви, сретни у свету, ,који се одричете задовољсгва, кад треба учинити двадесет и пет корачаји до њега, хоћете ли смети бациги први камен на овог јадника ? Лудак, рећи ћете ви, он је пмао још само годину и по да чека! А ви не рачунате ни у шта рањену гордоет, пропалу наду ? Шта! тај је човек радио петнаест година, да би снавао на гомили суве сламе, а зар ће он пристати, да изађе из тамнице, носећи мо кре сламке! Никада! Човек или је частан или није. Осам дана и осам ноћи одупирао се он и борио против очајања, покушавајући, да се оду пре преврату који је њим овладао. Он је свршио напустизши борбу и призна, да је побеђен. Изгубио је битку. Једно вече паде на колена, сломл>ен, очајан, — Боже! рече он плачући, молим те, опрости ми, што данас нег^ам храбрости Триео сам три десет година; осећао сам како ми се удови суше, кожа изумире, како ми очи слабе; крв ми је побелила, а коса и зуби испали. Подносио сам глад, хладноћу и самоћу. Имао сам једну жељу, која ми је снагу одржавала. Ја сам и даље живео. Сад је моју жељу немогућно задовољити Сад ми је циљ за навек осујећен Ја сам сад обешчашћен Опрости ми, што остављам своје место, што напугатам битку, да се спасем као кукавица. Ја не могу више. За тим у наступу л>утом : — Не, узвикну он, не, хиљаду пута не! Неће нико казати, да сам изгубио живот ни зашга Не, ја нисам побе|ен! Не. ја нећу отићи! Не, ја нисам кукавица! Не, ја нећу више ни један минут спавати на мокрој слами тамннчкој! Не, друштво неће имати ираво спрам мене ! И заточеник умре те ноћи побеђен као Врут, велики као Кагон. Он је умро јуначки. Појео је сву мокру сламу. Ружа.

РАЗОРУЖАЊЕ

II „ Јадне речи и и реторске фигуре у корист рата. Нема такве глупости којој се не би могао придодати мудар изглед помоћу „мудрих речи", нема такве гнусности која се не би могла претво-

3 Д А С тр. 397 рити помоћу „ништавних Фраза" у врлину. Историја човечанства изобилу.је примерима тога рода. Сви изроди и тирани јахали су на „лено, вешто исплетеној речи". То се понавља и односно раго вања. У заштиту рата подиже се множина гласова и просинају се читаве бездне речи — паметних, јадних, бесмислених, еФектних, осетл>иних, каквих му драго. У онште противнике разоружања могуће је разделити на две групе: једни тврде да је „рат зло, но здо неоаходно"; други доказују да је „рат изврсна ствар, одлично „провођење времена." Што се тиче аргумената, које наводе обе груне, могуће их је такође разделити на два реда: „јадне речи", „реторске Фигуре", „знаци дивл>ења", узвици који не заслужују озбиљнога побијања и нарочито аргументи, „мудре речи" основане на различним резонима. Прве ћемо само да нагласимо, а о другима проговорићемо детаљ нпје. С иочетка ћемо се занимати реториком. На то се односи, на првом месту заштита рата с гледишта националне славе, расуђивање и иевање песме по теми: „Глас победе нек се хори!" Тешко да је нужно да се то побија. Ми никако нећемо да кажемо, да је национална слава празна ствар. Напротпв, то је она најлепша имаовина народа. Само што се то не постиже задевицама и клањем, него подвизима и победама у сФери духовној. Какве нам треба још славе кад производи Толстих н Достојевских побеђују Еврону и стварају нове правце у западној литератури; а открића Менде љева и Мечиикова преображавају европску науку. Зар се може Аустерлиц сравнити с бескрвном победом, коју је одржао нап! покојни господар у СФери међународних односа. Преставите Германију без Блихера и Мол гкеа. Да ли се ма и за једно слово умањава значај гер манске народности ? Ни у колико. Као год што је Германија без Гетеа и Шилера, без Канта и Шопенхауера — ништа, нула, одречна величина, тако исто ни сготина Блихера и Молткеа не би јој могли придобиги ни једну кап величине. Ово признају и заштитници ратне славе. Они осећају да је се центар тежине преместио и да грмљава добоша само раздражава уши савремена човека и труде се да својим дитирамбима придаду више или мање пријатну Форму. Сад већ нико тако наивно не прославља победиоца, као што га је у старо време Державин славио, којн вели: — Што је додирнуо све је свалио! Поља и градови постали су гробови, Коракнуо и царство је покрио! Сваки осећа да је претварање пол>а и градова у гробове — велика гадост, коју сад Пол Де рулед не би се решио да препоручи без поговора. Сваки појима, да се слава народа не састоји у тим гадостима; а ко то не појима.. .. с тим не треба ни разговарати. Тако исто мало опровргавања заслужује реторика оних из реда заштитника ратова, који у њима виде „божаиствену установу" С хришћанског гледишта то је богохуљење, с гледишта без-