Zvezda

бр. 75

3 В Е 3 Д А

стр. 597

Ајш Емило нема сажалења и продужује до носледњег комада. — Ах! д .а је то само неко други урадио, а не ти, рече џин, хотећи као да новуче малог за уши, али се ипак не усуди. Пигмеј не жели да буде другачији, онјесрећан својом привилегијом малога, срећанјејер то свако не може бити. Он по том издаде налог механичару, да ускори ватру под котлом, јер жели да се прошета ио мору. Канетан га преклињаше и страшно се љутио, али ни молба ни гнев ништа ту не помажу. Наскоро велики димњаци у величанственој ноћи бацаху читаве стубове дима. Завојци ншбају бистру воду, ленгери шкрипе, сва екипажа иокренута, а мали стојвћи на једном свежњу ужета, гласоносом на увтима, издаје заповести. Котва је дигнута. Други виче: „Све је готово", и у машину допре промукли и танки глас, који зановеда: „Напред". Сав скелет лађин пуца и дакће, чепови су потиснути у цилиндре, олуци се мичу, канали за иснуштање воде рачу, крмило ксњка, ланци шкрине, и тшкоравајући се као плута лађиној бразди чудовиште клизи но бескрајној сенци са своја два црна димњака, — и то све би покрснуто слабим гласом стиснутих прсију, у којима спуштена плућа тешко дишу. Изгледа да мали схвата, као да је једнакост нешто немогуће, и да, када се само прилика укаже за то, није тако глуно њоме се користити и газити друге да не би сам био гажен. Он је и сувише мали, па За то не може остати при истом плану ирп коме други остају, за то се он уз њих пуже. Ако сретне кога који је већи од њега, он је само онда задовољан, када га под собом види. Изгледа као да он није свестан свога телесног недостатка. Једном када се са својим пријатељима нашао на мостићу једне парне лађе, неки грбавко иђаше ув обалу. Емило се окрезу од њега као од какве мрске ствари и рече: — Заиста је велика штета за овог младог човека што су му прса тако неразвијена. И он тако означава слабост — сасвим као људи, који онда говоре да су изгубили сву своју имаовину када су већ банкротирали. Ои се трудио, да стави нода се свога старог прија теља и иротектора; његов му дуг сметаше, а његове обавезе примстно узнемириваше. — Ви не би морали малати, казао јс он староме ко ји га је и научио, како ће четку држати. — А зашто? упита овај снуждено, јер је малање била једина ствар, која га у свему интересоваше. — Па то је тако лош занат! одговори кепецнимало се не мргодећи... То је тако детињасто!.... Старац никада више није дошао код малога, а овај се осећао много иовољннјим после те операније. Једном неки живописац, барон X , позва на вечеру младог шеснаестогодишњег принца (нринца Евгсиа, који је такође живописац, а трећи сии шведског краља), кад јс пролазио за Париз. Весе.т,е је било у радионици, и на њ су иозвати чланови артистичке колоније, и то само мушки. То беше бећарска вечера. Емило је задовољан што ће се среети са принцем; али њега свечано дочекатп, и себе понизити, то није шала. Он дакле рсши, да себе не понижава. У предсобл,у два војника представл,аху почасну гарду; Емило прохуја норед њих као ветар, уђе у радионицу огрнут својим огртачем,

који брзо екиде и баци једном старом господину, по из* гледу племенитога рода, који га прими и одмах баци у предсобље. — Зар ти не зиаш, на ухо му рече домаћин, да је то коморник И... ? —- Ах ! та није! .. А ја сам мислио, да је то какав елуга, одговори Емило сасвим гласно. Потом Емило пође ка нринцу, ионуди му своја два прста питајући га за здравље, и замоли га да седне да би се могли мало разговарати. Принц, љубазан младић, не узе за зло та'сво држаље кепецово и ноказа се према њему крајње учтив. Весел>е отпоче, па је и даље тако текло, док не достиже свој врхунац, када се поче нити шамиањац. Емило је суделовао у многим здравицама и слушао говоре, који њему не беху унрављени. Његова је величина занемарена, он подноси страшие муке. Најзад сви усташе и вичу живео принцу а само Емило седи. — Устани за принца, рече му скулптор 3...., вукући га за јаку. — Шта ми је стало до принца, ирихвати мали тако гласно да га принц чу. И Емило је и даље седео. Силом дигоше кепеца из његове столице. Нападач је за ово одмах заслужио шамар, али он инак издиже у вис овај мали мо«струм који се конрцаше и гризаше му образ, ноложи га на своје колено и хтеде казнити. Рука је подигнута, час испаштања свих некажњених непристојности куцнуо јз, тиран ће бити свргнут са престола, али у том одлучном тренутку чу се један мушки љупки глас као глас моћне великодушности, кој-а се клања (тако глупо!) пред слабим стварењем: — Не бијте тај мали створ! То увређени принц моли за свога крвника — Рука се не диже на слабе, додаде нринц. За што? за то што је Христос казао, да ће слабима рај иринасти? Принц оде, а мали остаде госнодар ситуације. Одахну мало и исирави се у својим узенгијама; обасуше га ирекорима, које он одби; он гризе као нацов кога неће нико да дира. Његова је личност свста, он јс изпад друшгва и пристојностп, и он може да вређа, да ружи, да огребе, а да за то не буде кажњен. Ко не би ножелео да буде мали и нсмоћан! Неколмко година иротекошс и реноме Емила, као жиживонисца, иовећа се. Он је сада готово великан. Он је нападао своје старе проФесоре пз школе Лепих Вештина, и за њих рекао, да нису више у моди, да су застарели. Али да ли се они за то могу срдити? Нико се не може л,утити кад то слуша од кеиеца, који је исиод њега, јер му висина није већа од колена обичног човека. Он се може упоредити са прерушеним дететом, које хоћете да узмете на руке, да би га утешили и умирили. Емило достиже своје критично доба. Тело му се није повећало, а илућа су му се на против развила и мучаху му срце тако, да оно једва дисаше. Лице, које изгледаше као у човека од тридесет година, беше ћосаво. Глава му беше рђаво забачена, и могла је тако исто сигурно стајати у ваздуху као и на његовим раменима. Његова слабост више улеваше сажаљења него ли интересовања, И баш ето деси се да му једна млада, лена и богата девојка нонуди своју младост, своју лепоту и имање,