Zvezda

вр. 78

стр. 619

— Немој ме лагати! — Нека ме убије Бог ако те лажем! Он би је тада иежно пригрлио, на би јој тепао тако милосне речи да јој се мозак вртио... — Знаш ди ти да би ја с места умро кад ме ти пе би волела! Ја не смем ни помислити да ти можеш кога другог волетн! Гледај само како ми се кожа јежи! .. Па би јој пружио руке п ноказао да види оие ситне маље, што из пора избијаху, како су се накострешиле. — По ваздуги дан ја себи говорим да ти само мене волиш! Али опет!... Не могу ја теби казати како гуја моје срце чупа! Да ти знаш ко је меии рекао и ти бп поверовала !... — Ко ти је рекао? — Не, то ти нећу казат.и! Никат ти то нећу казати! И никад ме немој гонити да ти то кажем! Упамти: никад! — Добро — рече оиа послушпо. А у себи премишљаше: ко би го могао бити ? Да је тај разгевор био прс, опа би можда и помислила на свекрву, али јој сад и ие паде на ум... — Е, тако! А знај! Упамти! Никад никог нисам волео као тебе, и никад никог нећу волети него тебе! И кад дигнем руку на те, и кад те ударим, онда ми је као да забодем нож у своје срце, јер не знЛм шта чиним, јер се избезумим!.. Дајетеби онда што год било, ја те не би нреживео!... Она је слушала тај бурни излив, као хуку планинског потока, што с висине пада, на и ако јојје страх улевао, ипак јој беше нешто лако око срца. (свршиће се)

Л-.УБАВНА ПРИЧА Кад год јадник прођс крај прозора љеии', Он је блед к'о авет и ништа не збори; Она њега гледа, гледа и румени, А срце јсј младо у пламену гори. Али друго момче једног дана дође И занроси мому у матере њсне, А несрећна мома за недрагог пође, Да дветак росни полагано вене. Кад год јадник прође крај ирозора њени', Ои је блед к'о авет и к'о сте а ћути; Она њега гледа, глсда и румени И угире сузу што јој око мути. Пера 0. Талатов. ч Ш' $*ЈЕЛЕНИН МУЖ I' 0 М Л II нанисао Ђовани Вергн (наставак) Јелена се све вигие п више у мислима бавила с тим младим човеком, који јс непрестано мислио о њој и упек

| био у њеној близини, којн ју је из угла неке уличице или с неких отворсних врата мотрио као какав нетнаестогодишњи љубавник. Она је наслућивала колико он пати, кад њен муж дође куки и на балкону, где га је она очекивала, I љуби јој косу и руке. Кад би у вече на месечини опазила па пустој пијаци обасјану бледом светлошћу познату сенку, долазиле бл јој на ум песме и нејасни снови њене шеснаесте године, кад јој у нролеће срце бурно удараше за нечим што не хте доћи н пгго јој само оставл.аше јед и тугу иреварених иада. Једног таквог вечера, кад је Чезаре долазио кући доцније но обичпо, поглсда она случајно на прозор, иза кога је становао стриц каноник, и виде иеког непознатог јој црна човека, који је, с осветљеног балкона, блед и непомичан, посматрао. Цео њен понос узбуни се у трену ока. Она се тр.же, поцрвенивши као паприка, као да јој јс неко шамар опалио, па и не мнслећи на свог мужа, који се могао сваког тренутка вргтити, зовну руком онога човека, што је по пијаци шетао тамо амо. Дон Пепино уђе, блед као крпа, и покуша да штогод нроговори. Њени образи беху зажарени, а иа целом лицу се огледала одлучност, руке су јој дрхталс, али глас јој беше звопак. — Госнодине бароне — рече она. — Овде у овој нобочној кући има Јсдан човек, који нас мотри. Јесте ли то опазили? Дон Пенино је хтео да нешто промуца. Али Јелена га нрекиде : — Кажите мн, је ли то стриц мог мужа? — Јесте, одговори барон — Тим горе по њега! узвикну Јелена гневно Звала сам вас, јер сам желела да с вама разговарам. Дон Пепино, ван себе од чуда и радости, држао је свој говор. Са склопљеиим' рукама и с изразом искрене тронутости рече 1 о,ј, да је лудо воли, од како ју је у Розамарини нрви пут видео и да због ње воли она места где ју је видео. Оп више не може живети, ако га она не воли. Сад, кад му је рекла пријатну рсч, пратиће јс до Напул.а, до на крај света. У колико је Јелена више долазила себи, у толико је бивала блеђа. Оборила је главу као у одорану и ногледала га гневним погледом. — Немојте! рече му тихим гласом. Останите ту где ст?, нс идите за мном, не правите скандале. Зовнула сам вас да вам кажем да вас не волим, и да хоћу да волим само свог мужа. Барон изиде посрћући. Па степеницама се сусрете с мужем. Кад Овај виде Јелену каква је у лицу упита је: — Шта ти је? Она не одговори. После пеколпко трснута рече: — Барон је био код мене. Кад је дон Пепино чуо да се продаје Розамарина, отишао је нотару и понудио дЕсет хиљада лира. Својој мајци, која га је хтела одвратити од тог расипања рекао је: — Учинио сам лудорпју, знам, али маии ме; у Розамарнни је бол.е земл.шнте за лов. Па онда дао сам своју реч. Кад су Голиано н Бранкати дознали, да ће им се измаћи нз шака имање, за које су се толико времена и тако добро погађали, ударише у нроношење гласова како барон нуди десет хиљада лира да би стекао нродавачеву наклоност.