Zvezda

стр. 620

3 В Е 3 Д А

вр. 78

Нотар је световао. — Оставите их нека причају. Пакост говори из њих, кад уговор буде поггшсан, они ће чупати косу од једа. Чезаре дође с тако иамрштеним лицем кући, да Јелена одмах упита: — Шта је било ? — Барон је лонудио десет хиљада лира за Розамарину, одговори муж. Јелена је стајада непомично, бледа и укочена као к°,кав мраморни шш, управивши испитивачки своје грахорасте очи у свог мужа. После кратког ћутања упита га тихим гласом: — А ти?.,. Шта ти велиш? — Ништа, одговори он сухопарно. — Али за тим је страсно дочена за руке и привуче у своје наручје с нежношћу, у којој је готово било претње — Иди потнпши уговор с Бранкатом за седам хиљада лира, рече Јелена. — То је најбољи одовор. [наставиће се)

с и: г н: л. - I! ГАРШИН иревео Свет. А. Петрови&. Семјон Иванов служио је као чувар на железничкој прузи. Од његове стражарнице до једне станице било је дванаест врсга, до друге десет. У околини на четири врсте лане су отворили велику предионицу. Тамо иза шуме дрнео се њен високе оџак, а њему ближе, осим суседних стражарница, није било ни живе душе. Семјон Иванов био је човек болестан и изнурен. Пре девет година био је у рату: служио је као носилни код неког официра и за све време војне с њим је био. Гладовао је, и мрзао се, и горео на сунцу, прелазио је на дан по четрдесет и педесет врста по врућини и мразу; бивао је и под куршумима, али га, хвала Богу, ниједан није окачио. Једном беше његов пук у првом ланцу; целе недеље било је с Турцима пушкарања: с једне стране наш ланац, с друге турски, те се од јутра до мрака, пушкарају. И Семјонов официр био је у ланцу; сваки дан трипут носио му је Семјон из пуковске кухиње, отуд из долине, врућ самовар и ручак Иде са самоваром испред плотуна; куршуми звижде, па ударају у камење. Семјона страх, нлаче, али инак иде, Господа Официри били су врло задовољни с њим; свагда су имали врућега чаја. Вратио се он с рата жив и здрав, само су му руке и ноге стале севати. Одтадаје имао многе невоље да преживи. Дошао кући, стари отац умро; синчић му био у четвртој години, и он умро од гу шобоље; остали само Семјон и жена. Домазлук им није ишао за руком, а тешко је орати с надувеним рукама и ногама. У свом селу нису могли живети и пошли су у друга места да траже среће, Био је Семјон са женом и у Љињаји, и у Херзону, и око Дона; али нигде не нађоше среће. Отишла жена у службу, а Семјон као и пре, непрестано тумара. Једном је путовао железницом; наједној станици ше® му изгледа као нознат. Гледа њега Семјон, а и шеФ се загледао у Семјона. Познадоше се: шсф је био ОФицир у Семјонову пуку. — Јеси л' ти то, Иване? упита га. — Јесам, ваше благородије, ја сам главом.

— Откуд ти овде? Семјон му све исприча. — Па куда сад? — Не знам ни сам, ваше благородије. — Како да не знаш, лудаче? — Па тако, ваше благородије, не зна човек куд ће. Треба каква посла тражити, ваше благородије. Погледа га ше®, помисли мало, на рече: — Чујеш, пријатељу, остани ти овде за време. Чини ми се жењен си? Где ти је жена? — Јесте благородије, жењен сам. Жена је у вароши Курску, служи код неког трговца. — Е па пиши жени да дође. Израдићу јој бееплатну карту. Ту у нас биће празно место у једној стражари. Замолићу за те шеФа пруге. — Много вам хвала, ваше благородије, рече Семјон. Тако он оста на станици. Помагао је код ше®а у ку хињи, секао дрва, чистио двориште и перон. Кроз две недеље дође му жена и Семјон отиде у своју стражару. Стражара нова, топла, дрва колико хоћеш. Била је остала од пређашњих стражара баштица и око ио десетине ораће земље и с једне и с друге стране нруге. Семјон се обрадова и стаде мислити како ће да уреди домазлук и да купи краву и коња. Дали су му све што му је требало: зелени барјачић црвени барјачић, Фењере, рог, чекић, кључ од затварања. ћускију, лонату, метле, клинове, штангле; дали су му и две књижице с правилима и редом вожње. У прво доба Семјон није спавао ноћу, него је учио ред вожње напамет. На два часа пре доласка воза обиђе он своју линију, седне на клупу крај стражаре и непрестано гледа и слуша да ли се не тресу шине и да ли не иде воз. Научио је на памет и правила; и ако је рђаво читао, срицао, ииак је научио. То је било лети; посао није био тежак, јер није требало одгртати спег, а и возови на тој прузи били су ретки. Семјон обиђе своју линију двапут на дан, гдегде покуша да стегне завртље, поравни ншунак, огледа олуке, па се врати кући да гледа свој домазлук. При томјеимао једну сметњу: што год намисли да учини, за све морао је замолити нагледача пруге, а овај је то морао да рапортира ше®у; док се молба врати прође и време. Почело Семјону и жени бити досадно. Ирошло је два месеца. Стао се Семјон упознавати са суседним чуварими. Један је од њих био сед старац, неирестано су се спремали да га смене; једва је излазио из стражаре. Жена је место њега и пругу обилазила. Други чувар, онај што је ближе станици, био је човек млад, мршав и жилав. Срео се он нрви пут са Семјоном на прузи на средини између е/гражара, кад су обилазили "линију, Семјои скиде капу и поздрави га. — Како је суседе? вели. Сусед га погледа преко рамена. — Хвала Богу, рече, обрте се и отиде. После им се и жене сретоше. Семјонова Анина поздрави сусетку; и ова такође није хтела много да разговара и оде. Виде је један нут Семјон: — Зашто је, вели, твој муж ћутљив? Она поћута, па рече: — Шта има с тобом да говори? Сваки има своја посла... Гледај своја посла.