Zvezda

вр, 84

3 В Е 3 Д А

стр . 667

умрем, ама тамо ћу да идем да умрем. У ове туђе земље много сам живио, али тамо ]1у мртав да лежим". Проста је и јединствена историја тога Циганина, али начин иа који ми је испричао, л>убав са к< јом је зачинио историју свога живота толико су ме дирнулн да иикад неКу заборавити опо неколико часова које сам са љим нровео. Рођен је у Кладову, ту је и младост провео, отац му је био свирач, дед му је био свирач па се н он тога заната прихватио. У осталом код цигана као и код иопова занат прелази с колена па колено. -Још у раној младостн прелазио је с оцем у Влашку н свирао. Једном тако отишао је у Букурешт и више се пије ни вратио. Ступио је у трупу неког Закарија и са н.им пошао но свегу. После дванаест годнна лутања по свегу вратно се поново у Турну, ту се оженио остао неколико година па онда оиет дунуо у свет Тада је сам сакунио свој ор кестар и почео да ради на своју руку. Првих година сс мало мучио. Са својим јадним програмом није никако могао да издржи конкуреицију туђих цигана и тада му је дошло у намет да унесе у свој програм и српске народпе песме и игре. То му је донело и славе и новаца и данас се сви могући импресарији отимају о њега, вуку га на свс стране света, тако, да већ седамнаест година нема никако одмора. Напокон ћу га упитатп. — Па жалиш ли што си оставио Србију'?.... „Како да не жалим госнодипе Иема нашег света нигде. Дапас овде свирам са мојим друштвом. Вирам шта ћу да свирам. Изберем најбоље комаде, /десим виолину као славуј, савијем се над жицама, добар мајстор ме научио да кад свирам да увек свирам с душом и срцем, пначе да оставим. И ја тако трам, али нема ко да ме чује. Овај свет пеће да ( , . <иа као наш. Неће да дође да осећа, него да ' ;н >веде време. Јесте ли видели вечерас нема да пљескају него двоје троје само. Треба да ми је свеједно јер ми добро нлаћају. Али не може да ми буде свеједно... Кад се сетим како то бетне некада, код нас, изиђем с оцем к<>д меане а тамо се газде веселе. Па нас зовну: Оди вели циганиш свирај ! а ми ударимо какву севдалинку као оно „благо теби танка Вело" а он се занесе, затури <1>ес расиучи груди па ви шм како му срце бије, па кад свршимо, ко те иита за наре, он скочи на нас нољуби, иа вели, „оди, једи пи.... пи колико можеш, на онда опет свирај",.. Нема, нема онај народ господине. .. Бијаше се зора указала кад сам се растајао са старим свирачем. Његово причање измамило ми је еузу из ока, па инак ми је мило било што сам на овим високим Алиима чуо и звуке оне песме са којом сам одрастао. Онраштајући се унитах га: — Кад мислиш у Кладово?... А он ће тужно: -— Кад мислим, не знам, гребао сам одавно да се вратим. али ме деца ова све једнако задржавају. , Одавде ћу у Турин на изложбу. одагле ћу у Кану |

да иретурим зиму на носле, ако не умрем ваљда ћу У Србију... И ту се растадосмо. Је ли се врагио — незнам.

ЧЕТИРИ ХАЈНЕОВЕ 1. У одаје моје драге стуиих Верност мени обећала ту је; Где је некад сузе своје лила Сад су туна измилиле гује. 2. Лене, јасне, златне звезде, Поздрав'те ми моје чедо ; Каж'те: још сам тужан, неран, И још ми је лице бледо. 3. Кад ме она нежно најлепше загрли, Душа ми се вину небу, тражит' стана Пустио сам душу нека небу хрли, Па сркао нектар са њених усана. 4. Ретко смо се када, је ли, И ја и ви разумоли; А у блату када бесмо, Ми се лено разумесмо. Влвд Станимировић. ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А Н написао Ђовани Верга (наставак) IX Кућа је непрестано била опседнута иовериоцима, који су по пола дана чекали, да нанлате рачун од двадесет лира. Служавка, која такође није неколико месеца плату примила, нравила је друштво тим људима; истуривнш унавред шшвасту браду, тронуто је саслушавала њихне ж<»лбе, по четврт сахата брбљала је полугласно с њима, износила је у предсобље столице, да л кше могу чекати, и сасвим равнодушно ч ући голе лактове гласно је дозивала газдарицу, да ова не би могла норучивати да није код куће Тада би Јелена, Г, .еда од љутине, морала инак смешећи се одговара' >р ла би лепим речима нредусретати све те људе, ша < са шеширом на глави дрско ословљавали. Њен I драговољно ноднео сваку муку, само да је мЈгао сј ; му иоштедети од таквих сцена. Више није готово ннкуд ни излазио из куће, није могао ни да ради, јер је морао да кроз прозоре мотри, неће ли се иојаввди који новерилац. У тренуцима, када би улица Нил-