Zvezda

стр* 854

свирам крај отворена прозора неке елегије, а виолина звучно и тужно ромори кроз чист ноћни ваздух, и једногласно гов^ри с мојим срцем. Па онда беш<з неко време, када се Зина сасвим насупрот изменила у понашању према мени. У половини маја одреди управа ванредан срески збор, и послови око тога збора не дадоше ми читаве две недеље да Сојмонове походим. И ето, у недел>у сецим у својој соби, | хитам да свршим некакве статистичке податке, само да могу пред вече отићи Зини. Од јутра једнако пада топла, весела кишица, и умива мајско зеленило, које се подмлађиваше, па рекло би се и сам ваздух. Громовни рокот чује се овде, час онде : а између читавих руна крупних и белих облака, који пливаху по ваздуху, блисташе се јасан, дивак лазур пролећни, и помаљаше се топло сунце... Кроз прозор гледам плавкасте кишне барице испод дрвећа. Одједном п.рође мимо прозора Зина. За ма»о стајах укипљен, обезумљен њеном појавом, па онда узмем капу, излетим на улицу... Ах, дан је био диван, весео ! — Тешко ми је без вас, — рече Зина збуњено али осмејкујући се, — па сам се напослетку решила да вам сама дођем. Опијен љубљах јој руке, и не знам од луде среће, шта да јој кажем... Па онда ни од тешке сумње не знам шта да јој к.гжем. Целе ноћи на хиљапе начина размишљао сам о том, шта ће све бити из моје женидбе са Зином. Долазио сам до врло жалосних и очајних закључака. Ми смо два раздичита створења, а она још и тек мало нешто интелигентна. мислим ја. Уосталом, она нема ниШта, и где да је доведем ? У ову собу ?.. И сад се поређаше луге, суморне и убиствене вечери код Сојмонових, а нисам ни јелном изостајао. Нешто ми пак смета Зини да се исповедим. Пропустио сам, вулгарно да се изразим, згодан тренутак. А имам ли шта и да јој кажем ? љубим ли је ? Гећам се, једне хладне и кишне вечери било ми је необично досадно. Зина је нешто везла, ја прелиставах журнал Стихови Леконта де Лиља необично пристају уз моје расположење те узех читдти гутајући сузе : „Јесењи . ветар јауче као да нам доноси прекор, опроштајни поздрич, и као јека удаљених таласа, и по опустелим стазама жалосно дрвеће сагиба; а на њима, о сунце, блиста твој румено - крвави зрак... „Из твојих славних рана, извор што су и свећа дана, као из јунакових груди узвишена љубав, струји на ПЈироко поток лучнога зпата. Ти умиреш... Ах, само ноћ, и ето ти смрти ! „Али срцу разбијену, ко ће њему да поврати и живот и свеглост, наду, ко ће ; о Боже ?'' (свршиће се)

ЉУБАВНА ИДИЛА (РћШрр В1аек) То је било једног летњег јутра. Због вештачких мотива задржао сам се у Абердину, чија дивна околина

бр. 107

раздрагаваше моје сликарско око, и отвараше ми пријатну перспективу, да тамо на платну стављене скице с природе, по добру цену продам каквом лондонском трговцу вештина. Удубљен у такве снове будућности, седео сам пред мојим ногарима, и радио један мали „ландшафт*, чпји је главни мотив сеоска колеба спрам које сам разапео мој : п атор, и поред којег је поток са жубором кривудајући протицао. Плави колутови моје хаване пели су се вртећи се у ваздух. Кад се врат^ од куКс отворише, а преда мном стајаше најлепше створење, које сам икад видео. Мала удаљеност која нас је раздвајача, као и та околност што сам баш ту кућу узео за предмет моје студије, нагонило ме је на — тако рећи — дужност да се извиним. „Надам се, госпођице, да се не љутите за ову моју снелост. То је тако лепо, да се не могу одупрети а да се на овом парченцету земље не задржим\ Тек што сам те речи изговорио, кад се већ покајах, може бити није ме ни разумела, јер ова кочеба изгледаше као да је њен стан, и ако није изглелала као сељанка, мор,1ла је ипак то бити. Данух слободније кад ми зна чак шкотским акцентом, чисто енглески олговори ; „Вештацима је слободно да чине све што желе. Зар није тако? А нама то чини задовољство". Она приђе ближе, и гледаше преко мојих рамена. Бледо ружичаста катунска аљина приљубљава се око њеног дивно развијеног стаса, и над њеном непокривеном златном косом трепераше сунчани прах. У скоро беше ми слатка навика, да је у мојој близини видим, и што је посао ишао спорије, а разговор био све живљи, ко ће ми тз замерити ? 1)рзо сазнадох да се зове Флора, то поетско лепо име повећа драж која ме привлачаше. Флора је била частољубива, њен монотон живот притискивао ју је као какав терет. Једна једина посета коју је једном направила у граду, пробупила је жеље и снове у њеној души, и закопана у њеном мнлом месташцу — како она говораше, једила је се, чевнући за великил светом, као тицч у кавезу. ,0 кад би само знали, како сам често сањала, да се винем у свет, у велику варош као што је Лондон. Лудачки је то мислити, веом^а лудачки, јер то неће никад бити, али мисао не може се спречити. Зар није тако. господару?" То је био почетак, доцније је обрлатим да ми не говори господару, и да ме само г. Кант зове. Смешно је да ме једна дама титулише тако. „Ја нисам дама. Ми смо са свим обични сироти људи, и моја мајка је како сам се родила радила и штедила, да би могла у школу да ме пошље". „Флоро, мала Флоро како си слатко дете ти била". И како је поруменила, кад ме је доцније први пут назвала „ти". Флоро, дивна мала Флоро, свака ^удост спрам тебе је опроштена. Да, тако је казато. Ја се венчам с њом. Како је то било ? Кад сам јој једног дана наговестио мој одлазак, она почне да плаче, ја уговорим састанак у вече, да јој кажем збогом. Било је вече кад је пун месец светлио, ми бесмо без речи једно поред другог у сенци дрва, моја се

3 В Е 3 Д А