Zvezda

бр. 107

3 В Е 3 Д А

стр. 853

Вратих се Фијакеру и седнем у њега. Тек тада усамљен осетих некаку слободу и лакнух душом. „Од сад ћу зар и ја проживети неко време као срећан свет. Е да си благословена подофицирска школо 1, помислих скоро срећан. Па се окретох Фијакеристу : — Терајте право до мога стана. На Св Илију 1897. у Пироту.

БЕЗ РОДА И ПОРОДА из историје савремених људи — ИВ. БУНИН (настарак) — Па седите и причајто, проговзри Зина. Насмехну се, па умиљато, лепо, крете своје трепавице, да ме мо-ае тренутно оком прећи, па онда опет гледаше у страну, сеђаше право, и махинапно се играше лепезом. На то се нисам ни обзирао, већ упитах весело: — Па шта заповедате да почнем ? — У чину кан шдата почните с тим, ко сте, откуда сте, шта хоћете — Зовем се Махомед, рекох оборивши очи са смешном тугом. Потомак бедних Азра.... — .. Који, заљубивши се, умиремо ? — дода З-ша Нетренимице и замишљено поглепа ме. — Ви нисте декадент? упита, и опет погледа у страну. Не пишете о страдању љубичице ? — А зар су Азри били декаденти ? — Али ви сте им потомак — Па ипак не разумем, зашто бих ја био декаденат. * — Шалим се, рече Зина озбиљно, а ви имате лице тако. . Али молим вас, не згмерите. Ја и сама кат - кад мислим да сам декаденткиља. „Сама не знам шта хоћу"... — Можда, на- крају крајева и то би се могло дознати? — Можда. Живота, живота хоћу, мора бити то хоћу.. — Али то још није декадентство. — Све једно ; данас, све што је у тој врсти носи такву клицу... — Дакле, какво је моје лице?... — Лице? Мислим, да би ви могли умрети ако се заљубите: али невоља је, што ви изчесчо нећете никад заволети. Ово ме жацну, али се уздржим и одговорим полу шаљиво: — Можда.... Ви сте, ваљда, рекли грку истину. Кога да волимо... — Ко сте то: ви? прекрати ми реч Зина. — Ми? ЈБуди, као што сам ја, од моје врсте, одговорим околишно. — Друштво безпослених и обезбеђених људи, у којем би друштву могао процветати култ љубави, — то друштво нама је туђе. .. једва ли смо у стању задовољити се њиме. Истина, и нас је већ прострујала та свуда пробуђена ,кеђ и жудња за животом, лепотом, поезијом и за конФортом. Али ми се још устежемо и страх нас је, да се тиме користимо, па ништа од тога не може

се код нас ни наћи. Уз то, и у свери љубави свршава се нешто, сазрева нешто ново. Ви ће те рећи, да сад о љубави и не пишу; пишу о љубави, но или тек форме ради, суро и безбојно, или пак сасвим ниским тоном,само о љубави чулној.... — Опростите, одједном рече Зина немарно. — Морам ићи тетки. Поздрави ме љупким и вецрим осмехом, и оде на ( сусрет старици, коју праћаше младић плав и женствен. Сгарица имађаше коњску физиономију и совине очи, које ме посматраху врло зачуђено. Опет сз осетих сувишан, и узбуних се. А кад се Зина опет врати мени, почех при. творно-лениво и без икаква узрока исмевати жандармериског старешину (човек са власним злим лицем, обичног војничког типа), па затим љубимицу певачицу, постарију и веома деколтовану девојку; па виолончелисту... — Погледејте га, онако малена, млађана и плавушаста. Типичан музичар. Лице има облик посластице. али косу има баш као Рубинштајн. Ја знам да није ни веома млад... А знате ли ко је ово? — наставих све више раздражљив, и у исто доба све више осећа^ући женску опчинљивост Зинину. — Ето тај постарији господин, ар. тистичне спољашности, а лице као у каквог алкохоликп Глете, како су му очи поднвдувене, и како гледа вечито сањиво и с хладним презирањем. То је прави клупски посетилац, о њему ваздан причдју како је уман, златна глава, само је зааремао, занемарио се, и дужан свакоме . То је мој ујак, Алексије Алексијевић Вахтин, рече на то Зина с нелагодним осмехом. III Нашто спомињати све те појединости ? После мог првог разговора са 3»ном, за свих пет месеца, није се готово ништа изменило. Ишао сам Сојмоновима често, Зина ми се испрва радовала. Чак смо једно другом говорили да смо велики пријатељи, али је нешто сметало нашем пријатељству. То сам највише осећао онда, кад се код Сојмонових скупљаху гости. Па и у опште нису ме ни наши разговори задовољавали, па ма били и на само, без ових плавих људи из суда. Насташе и ведри априлски дани. Ја све чешће молим Зину да отпутује из града ма где... у степу.. Тамо јој могу све казати, како ми се чини. Али она увек одговара : — Нисам рада, да нас двоје постанемо невероватна прича за овај град. Него да придобијемо какво друштво за тај пут. А ви ваљда знате, да бих ја само ради вас пошла. Ограничих се на то, да је пратим кад излази да куаује, или кад иде на дежурство у народну трпезу, као и остале госпође. Увече пак сам изчазим изван града, на станицу, на реку, или у башту, у којој ресторански живот још није отпочео. Взчером у башти не беше нигде никога. Чист пролећни ваздух по заходу захладни, па се у пусгој и још сурој башти чини као да је светао и Јасан октобарски вечер. Само прве звезде, као драго камење су љупко сијале изнад дрвећа, баш као у пролзће, а славуји у честарима већ су започињали своје певање. Из хладне и влажне земље мирише проклијала трава. Па, док са свим не сустанем, шетам празним стазама, по којима се слегло лањско опало лишће.. А кад се вратим кући, до по ноћи