Zvezda

34

3 В Е 3 Д А

Ма колико да су и животиње животиње, призна^ете и сами, д& су иакрају крајева и оне морале изгубити поверење према страсти тарасконској. На пет миља око Тараскона, јазбипе су празае, гњезда напуштена. Ниједног коса ниједне преиелице, нп најмањег зечка, ни најоитније шључице. А колико су само примамљиви ови красни брежуљци тарасконски, обрасли мирисном миртом, левендлом, рузмарином ; па како тек ђаволски мами оно марисаво, набивено шећером, грожђе мускатско, што се начичкало на обали Рониној... Јест али је иза свега тога Тараскон, и невином божјем створу, заденутом длаком или пером, не би ни на ум пало да се осврне према Тараскону. Чак су га и тице селице закрстиле у својим путничким каргама, и када дивље патке у своме лету, спуштајући се према Камаргу, у дугом развученом троуглу, из далека још примете звонике варошке, она која је прва, из свег грла завапи : „Ево Тараскона!... ево ТарасконаМ и све јато одједном скрене на другу страну. У кратко рећи, од све дивљачи, у целом Тараскону, задржало се само неко старо спадало од зеца, који је као неким чудом измакао нааастима и покољима Тарасконским, и који се ето узјогунио да живи ту ! У Тараскону је тај зец врло познат. Дали су му и име. Зове се брзоноги. Зпа се да му је јазбина на земљи г. Бомбардовој — шго је, узгред буди речено, удвостручило вредност овој земљи, — али се до дапас још није могао ухватити. Данас је свега још два ила три занесена пустолова који су се неуморно окомили за њим... Остали су га већ давно прежалили, и брзоноги је већ од дужег времена прешао у празноверицу меену, и ако је Тарасконац по евојој природи врло мало празноверан и безбрижно ће појесгии печену ластавицу, кад је наиђе. Па добро ! рећи ћете ви, кад је дивљач тако ретка у Тараскону, шга до ђавола онда раде недељама, ти силни ловци Тараскоиски ?