Zvezda

40

3 в е 3 д а

лаао —и викали су му: „Борбе ! борбе !" Кроз гране баобабове допиривао је ветрић далеких путева и дошаптавао му сатанских савета. И вајзад јопј , поврх свега тог, Густав Емард и Фенимор Купер .. Ох ! па тек оних тешких летњах дана, колико би пута Тартарен, осамљен тако усред својих мачева, скочио са књиге ричући; колико би пута бацио своју књигу и полетео својој ратничкој опреми о зиду ... Јадни човек заборављаше да је код своје куће у Тараскону, с марамом на глави и у својим собним вуненим чакширама; оп оживљаваше своју аптикварницу и распаљујући се на звук свога рођеног гласа, викаше замахујући каквом сикиром или америчком томахавком : „Нека дођу само!" Онн ? Који. они ? Ни сам Тартарен није то знао.... У томе Они ! било је све што напада, све што се бори, све што уједа, све што гребе, све што раздире, све што урла, све што риче. У томе Они! бно је крвожедии Ипдијанац Сијукс, кога Тартарен гледа како игра око ратничког коца за који је приве зан песрећни белац; био је сури медвед Кршевитих Планина што се љуља и олизује својим језиком нупим крви ; Туарег сахарски, пират малајски, бандит абруцијеки. . У томе они, једном речју били су Они!... што ће рећи рат, пу говања, пустоловина, слава. Али, ах ! узаман их је неустрашими Тарасконац позивао, чикао,... они се никад не појавише... Несрећници ! И шта би они у Тараскону ? Међутим, Тартарен их неирестано изгледаше, — нарочито у вече, идући у клуб. (наставиће ск)