Zvezda

3 В Е 3 Д А

драме, погледпше се крадом и у души се још једном претплатише на стрпљење. Господин Струџ, и не чекајући да настане потпун мир, отпоче свој најновији спис са духовитим натписом : К^ко је злоба лцчовала, илч : црне лу>ие\ или: чудна тајна; или : убиство Лорда Малсбура. Чим су одјекнуле прве звонке речи, лица свих чланова Књчжевничксг Савеза задобише сталан, стереотипан ичраз, ако ми допустите једно упоређење онако сталан, као што је сталан израз старог преписача за столом, претрпаним непреписаним актима. 11о лицима се појавише оне хоризонталне црте, које би се невешту оку чиниле као знак савршене равнодушности, а помоћу којих би зналац прочитао крајну запетост, из које би могао истргнути и најситнији скок из обичног тона. У академској расправи писац је изнео испис свих аката, колико се год о горњој ствари могло набавити; поднео је масу аутентичних доказа; изнео је оно што се ни софизмом ни афирмативним доказом не може побити; и сасвим је имао право, кад је на једном месту поменуо : „сем увода, овде говоре споменици." Лист за листом гомилао се на столу препуном разноврсног посуђа; крајеви хоризонталних црта на липу уморне публика све се више отезали на ниже. Неки шапат, коме је колевка били место где је седео преводилац, поче се простирати од уста до уста, поче прела" зити све у јачи жагор, тако да је читач био принуђен рећи код шестог табачића: „Молим вас, госпође и господо (председник је тактичан човек) „ово је најважније," после чега је наравно опет настао мир. О многом чему читао је Сгруџ. 0 замиваима које се ројиле у уму великога хероја, о спољашњој и унутрашњој његовој политици, о његову оделу, о грогу који је чешће код њега сркао. Кац дође на моменат о трагичној смрти лордовој, чу се тихано глас једне лепе леди : „још два табака" и те речнј пропрати дубок уздах, који весела срца прими госпођа председниковица, потпуно уверена у очекивано дејетво. „Како је злоба ликовала; или... и итд. До краја читања није настајао жагор ; једино се могло опазити да су слушаоци измењали првобитне позитуре, самојош официр жудно слушаше, нетремице, пуцањ револвера и узвике лордових убилаца. Прво што се после читања чуло, било је једно аж, једно чудно аж, ни оно аж кад се грле за дуго растављени пријатељи, ни ах кад се у позоришту диже завеса. Бојим се дч пред крај не паднем у стилистичку погрешку, која је најближе плесназму, ако и сада поновим рефрен уз тачке вечер"