Zvezda

3 В е 3 д а

пити из појединих дисциплина сасвим прироцно изменили би и измениће свој карактер у толико, што би за оцену «з појединих испита много меродавније било трајнио стечечо знање, разумевање и спремносг но просто меморисани материјал. На то ће се, дакле, пазити, да се испити у томе правцу и одржавају." Носле овога минисгарског расписа, није никоме у Бечу на иамет пало, да тврђења, изнета у њему, сматра као „чанету љагу" бечким студентима или њиховим профзсорима, који су их по дотадањим правилима о учењу спремали и пуштали у свет, као докторе целокупног лекарства. До душе, Бг. Батут није могао знати, да-ће се у распису бечког министра просвзте наћи исте речи („за испит" и „на јуриш" научиЈ, које је он у својој књижици употребио, Јер је она писана у октобру 1899 год. а поменути министарски распис је од 21. децебра 189Ј год. али исто тако није могао знати ни то, да ће се у тим његовим напоменама видети друго што до искрена жеља, да се слушаоцима са нашег медицинског факултета не би доцније могла таква иста замерка учинити. Иначе Бг. Батут не би могао издвојити ни себе из круга осталих српских лекара тим пре што смо се ми сви учили под једнаким приликама. И као што Вг. Багут не би могао данас претендовати, рецимо,, на оно знање из хирургије, којим располаже Бг. Петровић, тако обратно опет не би могао Др. Петровић аспирисати на оно место у познавању хигијенских прилика нашега народа, које заузима Др. Батут. Ова Факта би нас могла одвести и на друге закључке, који ни у колико не би ишли у прилог изнетом мишљењу Др. Петровића против оснивања медицинс:<ог факултета код нас. Исто тако стоји и са другом замерком Ог. Петровића Др. Батут, говорећи о неправилностима, што са лекарима код нас, за све послове извршене по налогу власти, плаћа из нарочите пзртије санитетског буџета, а санитетско-полицијске дужности — нарочито секције бесплатно врше, напоменуо је узгред и то, „да ће због тога ад неки лекар „полицијску .секцију" да претвори у „судску." То је такође увредило Др. Петровића, који је све време од свршетка својих студија, — 8 година као што сам вели, — провео већим делом у болници, те није ни*имао прилике да се увери о истинитости овога тврђења. Мени су међутим такви случајеви познати, и да се, често, чисто судске секције нису лекарима признавале као такве само с тога, да им се не би плаћале. Наравно, да за потврду тога ја не могу наводити овде имена, што ће ми свакако одобрити и сам Др. Петрозић, а уверен сам, да ретко који