Zvezda

88

3 В Е 3 Д А

нија, које им ваља снабдети домаћим лекарима. Грчка, која )е једино упућена на себе и на Турску, пати већ од хиперпродукције лекара, А Србија, која нема својих колонија и нема могућности, да их ван граница шиље, нема онда још ни потребе за оснивање медицинског факултета. То су, у главном, резоновања, којима је Д-р Петровић пропратио дотичне аргументе из првог одељка Д р Батутове књижаце, Србији би, према томе, остала још Македонија, куда би могла слати своје лекаре, Али Д-р Петровић, „и ако је био вазда присталица тога, да лекар може успешно и у знатном обиму да врши културно-народносну мисију, баш утим српским земљама, ипак је противан, да се то врши помоћу кадра лекарског с нашег Факултета," а као разлог за то, поред осталога, наводи и то, „што Бугари своје кајспремније млађе снаге шиљу у Македонију, а ми би морали радити са непознатом (?) квалификацијом наших будућих факултетлија." Међутим, овде се заборавља, да би и ми могли слати своје најбоље снаге у Македонију, али да би их за то, наравно, по свршеним студијама, морали претходно упућивати на страну, где би се они за поједине струке из медицинске науке нарочито специјалисааи и спремали за позив, коме би се посветилп и за који би се одредили, Сем тога, на такве снаге би се далеко лакше могла обратити пажња за време учења њиховог на нашем факултету, те и њихова квалификација не би била ни у колико Ђ неаазната но, баш на против, гш све олређена и добро запажена. Тако нарочито спремљена „српска медицинска роба", издржала би свакако конкуренцију са лекарима других суседних народности, снабдевених дипломама бечког, париског, берлинског, атинског и др. уни.верситета као и!то и Д-р Шушкаловић, кога наводи и сам Д-р Петровић, успешно издржава данас кункуренциј/ са страним лекарима тих истих университета. Наравно, па у том случају не би смели цепидлачити са трошковима, који се на тај циључине, као што не чине ни Бугари, кад тамо шиљу своје декаре. Али и за то је на првом месту потребно, да имамо што више лекара, које би могли за тај посао одвајачи, а њих ћемо, као што и Д-р Батут тврди, добити оснивањем српског медицинског факултета, То ;з, у осталом, признаје и у расправи Д-р Петровића, кад се тврди (стр. 10.) „да ми и нећемо моћи на култрноме, специјално медицинском, пољу водити борбу, као што би смо је водили, да нешто имамо више лекара"... Овде се сад дотиче Ог. Петровић једног факта, који већ постоји, а по његовом мишљењу, „и без медицинског факултета врши своју културну мисију у доста знатној мери према нашим локал-