Zvezda

8 В Е 3 Д А

каре. Д р Ватут је пренео 28'53о/ 0 о морталитета и на лекарски сталеж, и добио је, да годишње отпадне од 1000 лекара ЗШЗо/оо=В5." Да би ту „огромну цифру" процента од 35о/оо исправио, Д-р Петровић нам наводи статистику умирања у Ховатској и Славонији од 1875. —1877. год., јер би она отприлике одговарала нашим приликам*. По тим подацчма изчази, „да од целокупних 100о/оо морталитета пада на дечје време од 0 —10 година 47'88о/о, дакле добра половина, кад додаио тој цифри остатак од 10—25 год. онда ће изаћи 6В ОЗо/ 0 , и та} број ваља одбити од опште смртности, а то није Д-р Батут учинио, те је с тога и разумљиво за што је тако велики расход лекара који је означен са бројем 35 испао... Кад од 28'5Но/ 00 општег морталитета, одбијемо 66о/о, онца нам остаје 9'7о/оо, а то значи, да ни пуних 10 лекара не умиру и не онеспособљавају на 1000 лекара, а то је велика разлика." — И ова тврђења Д-р Петровића нетачна су. Мени се чини, да се из општег морталнтета никако не сме сасвим избацити смртност до 25 година за то, што лекари, по Д-р Петровићу, тек од те године дају морталитет, јер се мора признати, да би и у томе проценту умрлих до 25. године било, ваљда, некога, који би се одао изучавању медицине, те се онда мора, у неколико ако не са свим, и са њиме рачунати. А сем тога зна се и то, да лекари, због напорне службе своје, у опште раније умиру но остало становништво, те се према томе и смртност њихова никако не може изједначити са смртношћу грађана других занимања. И онда није никако чудо, што је по рачуну Д-р Петровића изишдо, да Србија губи 9'7о/ 0 о у лекарима. Он је томе „додао још 6о/оо на снеспособљење њихово и узео, да би Србија са 680 лекара потпуно своју потребу покрила", па је онда добио у резултату : да Срзија губи годитње, које умирањем, које онеспособљењем, само 1147 лекара. Ја сам се мало дуже задржао на овим бројевима из расправе у „Архиву" да би показао како су нетачни, а сем тога они заузимају и један повелики део у њој и на основу њих изводи се после тежак закључак, да Србији није потребан медицински Факултет, ма да се они, наравно, не сматрају као једини разлог за то. На трећем месту износи се у расправи Д р Петровића, да ни национално-политички моменти не могу бити пресудни за оснивање медицинског Факултета у нас. Хрвати у том погледу теже, да својим лекарима створе будућност и ван граница своје скучене домовине у области 4 српских земаља под Аустријом, у Босни и Херцецеговини, а Немачка, Француска, Енглеска, Русија и мале држ&^е као што су Белгија, Холанција и Данска имају опет својих коло-